Dan mrmota – tako se zvao film iz devedesetih godina u kojem za jednog arogantnog voditelja vremenske prognoze vreme staje. Svakog jutra on se budi, na satu je uvek isto vreme, uvek je 2. februar i svaki dan je isti. Iz te vremenske petlje dugo nema izlaza. Kakve to ima veze sa paketima pomoći za Grčku? U mnogo čemu.

I treći paket pomoći neće predstavljati izlaz iz krize, već će samo cementirati status kvo – toliko je bar jasno. Možda će se malo promeniti pravac zato što će prvi put početi reforma grčke države, ali se suštinski problem neće rešiti. Od 86 milijardi koliko je predviđeno ovim paketom pomoći, većina novca, odnosno 54 milijarde, ponovo će otići na otplaćivanje dugova. Prave se novi dugovi da bi se platili stari. I ti novi dugovi moraće jednoga dana da budu otplaćeni. Samo čime?

Kako došlo, tako otišlo

Grčke banke koje bi inače bankrotirale, dobiće 25 milijardi evra – po ko zna koji put. Malo novca otići će i u grčki državni budžet, ali i taj novac je već potrošen jer Atina ima mnogo neplaćenih računa. Dakle, novac će nestajati istom brzinom kojoj bude stizao. A šta onda?

Kao što smo već rekli, treći paket pomoći uslovljen je reformama grčke države, ekonomije i društva. Trebalo bi da se izgradi efektivna finansijska uprava, ukinu poreske privilegije, suzbijaju siva ekonomija i korupcija, i stvori sistem minimalnog socijalnog osiguranja. To zvuči razumno. Ali da li se time od nefunkcionalne države može stvoriti ona koja funkcioniše ili je za to potrebno nešto više? I koliko brzo sve to može da se uradi? Sigurno ne preko noći.

Grčka je prezadužena

Šta iz tog sledi? Odgovor je jednostavan: ako sve bude išlo kao do sada, posle trećeg paketa pomoći, moraće da usledi četvrti, potom peti i tako dalje. I time smo ponovo kod Dana mrmota. Arogantni voditelj vremenske prognoze na kraju nalazi izlaz iz vremenske petlje. Jer se promenio. To moraju da urade i grčki kreditori. Kao prvo, moraju da shvate da svoj novac nikada više neće videti, bez obzira na to koliko puta budu pokušavali da ga nadomeste novim dugovima. Oni to moraju da priznaju i da za to snose posledice. Neće biti dovoljno samo da produže vreme otplate kredita i da ponude predah u otplaćivanju. To su samo trikovi čiji je cilj da se ponovo namami Međunarodni monetarni fond koji insistira na otpisu dugova čemu su se Evropljani do sada protivili ukazujući na pravne prepreke.

Neophodne su investicije

Zar nije uvek bilo govora o tome da tamo gde ima volje, postoji i način da se problem reši? U tom slučaju, milijarde pomoći ne bi smele da idu na otplaćivanje dugova, već bi mogle da se iskoriste za investicije. Ali za to je potreban plan kako sukcesivno izgraditi privredu. U to spada i da se Grčkoj omogući pristup evropskim fondovima za investicije. Do 2020. godine u tom fondu je na raspolaganju 36 milijardi evra što nije moglo biti iskorišćeno jer Grčka nije imala sopstvenih sredstava. Kako bi bilo kada se od Grčke ne bi tražilo učešće u tim kreditima?

U nemačkom Bundestagu postoji čitav niz poslanika koji odavno zastupaju takvo mišljenje. Ali oni su u manjini. Oni su i danas, 19. avgusta, glasali protiv „pomoći za stabilizaciju“ koja stabilizuje samo jedno – status kvo. Možda će se nešto promeniti kada bude moralo da se glasa o četvrtom, petom, šestom paketu pomoći. Vidimo se uskoro ponovo u vremenskoj petlji zvanoj pomoć za Grčku.