Za američkog predsednika Donalda Trampa, venecuelanski predsednik Nikolas Maduro je „kubanska marioneta“. U jednom govoru krajem februara na Floridi, Tramp je optužio Kubu da je stacionirala svoje vojne jedinice u Venecueli. Američki predsednik je zapretio vojnom intervencijom kako bi samoproglašenom predsedniku Huanu Gvaidu pomogao da dođe na vlast u Karakasu.

Kubanska vlada odmah je reagovala. To su zlobne optužbe, rekao je kubanski ministar spoljnih poslova Bruno Rodrigez i zatražio od SAD za to podnese i dokaze.

Optužbe na račun Kube ne dolaze ipak samo od SAD, već i od Organizacije američkih država (OAS), od nevladinih organizacija, kao i od bivših pripadnika venecuelanskih oružanih snaga.

„Kubansko Ministarstvo spoljnih poslova zahteva nepobitne dokaze, jer ih Karakas i Havana dobro kriju“, tvrdi dr Ivo Hernandez sa Instituta političkih nauka na Univerzitetu Minster. Predsednik Maduro, dodaje Hernandez, ima kontrolu nad informacijama koje se šire zemljom – on drži pod ključem podatke o ekonomskim indikatorima kao što je realna stopa inflacije, ali i informacije o kubanskom prisustvu na Kubi. „No, ima već dovoljno bivših pripadnika venecuelanskih oružanih snaga koji su opisali to koliko je jak uticaj kubanske vojske“, kaže Hernandez za DW.

Indirektni dokazi

Juan Elis, profesor Instituta za strateške studije pri američkom Ratnom vojnom koledžu u karlajlu u Pensilvaniji smatra da postoji dovoljno indirektnih dokaza za kubanski uticaj. „Ako SAD imaju informacije, onda su one naravno strogo tajne“, kaže Ellis za DW. „Ako bi Amerikanci stavili na sto te informacije, onda bi njihove optužbe doduše dobile na verodostojnosti, ali bi takođe mogle da, u određenim okolnostima, ugroze život svojih obaveštajaca“, naglašava Elis.

Za američkog vojnog eksperta nesporne su izjave mnogih Venecuelanaca koji izveštavaju o tome da je kontakt sa Kubancima na svakodnevnom nivou. Među ljudima koji to tvrde ima učitelja, sportskih trenera, lekara, tehničara, pripadnika vojske. „Ne može se isključiti ni mogućnost da jedan deo njih radi sa kubanskim tajnim službama“, smatra Elis.

U kom trenutku je Kuba počela da širi svoj uticaj u Venecueli? U odgovoru na to pitanje eksperti nisu jedinstvenog mišljenja. Neki misle da je je to postojalo još pre pokušaja puča protiv bivšeg predsednika Venecuele Huga Čaveza 11. aprila 2002. godine.

Revolucionarni ekspanzionizam

Nesporno je da je kubansko rukovodstvo s Fidelom Kastrom na čelu, neposredno nakon revolucije 1959. godine aktivno pokušavalo da izveze kubanski model revolucije u druge zemlje – među kojima i u Venecuelu. „Kastrovi planovi mogli su da se ostvare tek kada je u Karakasu na vlast došla osoba kojom je moglo da se manipuliše. To je bio Hugo Čavez, koji je vladao Venecuelom od 1999, pa do svoje smrti“, kaže Ivo Hernandez. Prema njegovom mišljenju, Kuba je pre više od 15 godina počela da u Venecuelu izvozi političke, socijalne i ekonomske sisteme kontrole koje je preuzela od Sovjetskog saveza.

„Dani potčinjenosti“ (Días de sumisión) – tako se zove knjiga u kojoj venecuelanski novinar Orlando Avendano opisuje Kastrove ekspanzionsitičke planove kada je reč o Venecueli, još mnogo pre vremena Huga Čaveza. „U svojim istraživanjima koncentrisao sam se na period od 1959. do 1994. – godine kada su se Kastro i Čavez prvi put sastali. Čavez je odmah bio hipnotisan Kastrom“, kaže Avedano.

Na osnovu brojnih izvora i intervjua sa svedocima, Avedano je opisao kako je izgledala kubanska podrška revolucionarnim grupama nekada u Venecueli, ali i upletenost u pokušaj puča 4. februara 1992. godine kojim je rukovodio mladi potpukovnik pod imenom Hugo Čavez. „Ostatak je istorija“, kaže Orlando Avedano.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android