DW: U poslednjih nekoliko sedmica održane su Parade ponosa u Beogradu i Podgorici. Ove sedmice i u Prištini. Tako u regionu ostaje samo Sarajevo koje nije imalo svoj Prajd.

Danijel Kalezić: I Skoplje.

Da. I Skoplje. Kakve savete možete dati kolegama i koleginicama u Sarajevu kako bi i BiH možda dobila svoju Paradu ponosa?

Prvi savet bi bio da slušaju glas zajednice. Mislim da to rade. Da rade sa zajednicom na ohrabrivanju. Jer, najvažnija je stvar da Prajd bude prajd zajednice i da sama zajednica želi da ima Prajd. U tom trenutku će se Prajd i desiti. S druge strane, naravno, da se nastavi rad s institucijama, pre svih s policijom i sa donosiocima odluka kako bi se stvorila politička volja da se Prajd dogodi, da ne bude zabranjen i kako bi učesnice i učesnici bili adekvatno zaštićeni.

Da li to upućuje na slogan pod kojim je održana poslednja beogradska Parada ponosa – 'Na prajd se ne zove, na Prajd se dolazi'?

To je bila jedna od poruka koju smo i mi ove godine ponavljali. No, kada je prvi Prajd u pitanju tu je politička podrška jako bitna.

Bilo je sada na Kosovu, predsednik Hašim Tači je došao da podrži prvu Paradu ponosa održanu u Prištini.

Jeste, a u Crnoj Gori ove godine nismo imali nijednog člana ili članicu vlade na Prajdu. Doduše ovo je bila prva godina kada ih nismo ni pozvali već smo pustili da vidimo ko će da dođe. Tako da smo, barem kada je o Podgorici reč, videli kolika je iskrena podrška.

Pre dve godine si izjavio 'gej brakovi u Crnoj Gori do 2017', nakon ovog Prajda kažeš Crna Gora nazaduje. Kakvo je trenutno stanje u Crnoj Gori?

Pratimo svetske trendove. Podrška LGBTIQ osobama počinje da bledi. No, sve što je urađeno, urađeno je tako da stvari ipak ne mogu da idu nazad, ali mislim da su određeni procesi usporeni. Vidimo u celom svetu da političke strukture idu udesno i da su ljudska prava spuštena na agendi, samim tim i prava LGBTIQ osoba. S tim u vezi nama je nedolazak predstavnika i predstavnica vlade na peti Montenegro Prajd poslalo jasnu poruku. No, mi ipak očekujemo da će zakon o istopolnom partnerstvu biti usvojen do kraja sledeće godine.

Napomenuo bih da imamo institucionalni porast transfobije. Imali smo nedavno slučaj kada u Ministarstvu unutrašnjih poslova nije dozvoljeno trans-ženi da promeni ime. To su pravdali time kako samo muškarac može imati muško ime, a žena žensko. Oni su tražili dokaz o kompletnim procedurama prilagođavanja pola, što zakon ne traži. A to je jako važno pomenuti upravo zbog toga što smo s tim ministarstvom poslednjih godina imali jako kvalitetnu saradnju. Međutim, kada je došla nova vlada, došlo je do promene i u tom smislu. Negativne.

Da li još ima nasilja prema LGBTIQ osobama?

Da. Nasilje je u porastu. Za to postoje dva razloga. Ljudi žive sve slobodnije i sve su vidljiviji, pogotovo mlađi. Svaka zemlja je to prošla: kako je rasla vidljivost, raslo je i nasilje. A drugi razlog je izostanak javne podrške, što je jedan od signala ljudima koji vrše nasilje.

Poslednjih godina je i u Nemačkoj zabeležen porast nasilja prema LGBTIQ osobama. Samo u Berlinu je prošle godine zabeleženo 162 napada na osobe koje pripadaju toj grupi.

Nije samo u Nemačkoj. U celom svetu je to u porastu: zbog populizma koji je jako prisutan na političkoj sceni, zbog jačanja desno orijentisanih političkih struktura i to neće zaobići nijednu zemlju. Pa vidimo šta se dešava u Americi.

Govorio si nedavno da se boljitak vidi u tome da se sve više osoba autuje, da sve više njih javno govori o svojoj seksualnosti. Opet bih napravio poređenje s Nemačkom, kada je svojevremeno gradonačelnik Berlina, Klaus Voverajt rekao 'ja sam gej i to je takođe u redu'. Kada će se tako nešto dogoditi u zemljama regiona? Doduše u Srbiji imamo predsednicu vlade koja je deklarisana lezbejka.

Ne zaboravimo da je predsednicu vlade Srbije autovao tadašnji predsednik vlade. Nije ona sama rekla, a on je još rekao da Srbija nije homofobična zemlja i ja to kao aktivista moram da pomenem. I to su po meni problematični momenti.

To znači da nema autovanja javnih ličnosti dok ih ne autuje predsednik vlade?

Tehnički ima, ali kada će se to desiti? Ja mislim da neće brzo ni u Crnoj Gori ni u Bosni. Nije se to ni u Americi ni u Nemačkoj desilo slučajno.

I nije preko noći.

Da, ljudi iz zajednice su radili na osnaživanju ljudi koji se bave politikom, pre svega na osnaživanju a onda i na osvešćivanju potrebe za tako nečim. Desiće se ali mislim da neće skoro. Mislim da smo dosta, dosta, dosta daleko od toga.

Vratio bih se još jednom na Prajd. Kada mi na Fejsbuk stranicama DW postavljamo tekstove sa LGBTIQ tematikom, tu su komentari od bljak, fuj do ubij itd... svašta tu ima. Ali, ima i onih koji govore 'neka njih, neka rade to što rade u svoja četiri zida, ali to paradiranje to je prst u oko normalnom svetu'. Kako se odnosiš prema takvim izjavama? Jesi li ti Danijele nenormalan?

Ja držim da sam normalan. E to je dobro pitanje. To me niko nikad nije pitao. Hvala na pitanju (smeh). Sad možemo da uđemo u filozofsku raspravu šta je normalno. Mislim da su sve LGBTIQ osobe poprilično normalne. Ljudi smo kao i svi ostali. Prst u oko normalnom svetu? Nismo mi nikome prst u oku. Reč je o protestu jedne grupe ljudi koja nije zadovoljna odnosom društva i institucija prema toj grupi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android