Nakon što je nemačka policija ponovno razotkrila mrežu profesionalno organizovanog seksualnog zlostavljanja dece, šok je bio veliki. U jednom vikendaškom naselju u Minsteru decu su godinama brutalno silovali, ta nedela snimali i onda prodavali na darknetu. Majka glavnog osumnjičenog, vaspitačica u jednom vrtiću, očigledno je znala šta se događalo. Kućica u tom naselju je njena.

Slučaj iz Minster nije usamljen. U Nemačkoj se otkriva sve više mreža koje se bave dečijom pornografijom. Sudeći po kriminalističkoj statistici, policija je u 2019. obradila više od 12.000 slučajeva, 65 odsto više nego u 2018. Za devet odsto je porastao i broj slučajeva seksualnog zlostavljanja dece – na ukupno 15.900 slučajeva.

Sve brutalnije, sve više slučajeva?

Šta je razlog porasta broja registrovanih zlostavljanja? Činjenica da policija otkriva više slučajeva nego ranije? Ili se danas zaista deca više zlostavljaju nego pre? Policija je, što se tiče istražnih postupaka, mnogo opremljenija nego u prošlosti. Kapaciteti su veći i u saveznoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji, u kojoj se i nalazi grad Minster. S druge strane, u doba interneta mnogo je jednostavnije prodati pornografski materijal. Potražnja raste. Trgovina tim materijalom je postala „veliko tržište, prava industrija“, kako je rekla šefica Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Anegret Kramp-Karenbauer.

-pročitajte još: Pedofilija: Šok na zapadu Nemačke

Ona za početak predlaže pooštravanje krivičnih zakona. Za seksualno zlostavljanje u Nemačkoj u teškim slučajevima počiniocima preti zatvorska kazna do maksimalno 15 godina. Istovremeno, ljudi koji gledaju filmove ili fotografije sa scenama zlostavljanja ne moraju da strahuju od rigoroznih sankcija. „Ne može obična krađa u prodavnici da se kažnjava oštrije nego kad neko nabavi materijal s dečijom pornografijom“, kritikuje Kramp-Karenbauer.

Država mora da bude aktivnija

Ipak, krivično zakonodavstvo je samo jedan aspekt kad je reč o sprečavanju seksualnog zlostavljanja. Mnogo je važnije već u ranoj fazi zaštititi decu od počinilaca. Često su to osobe iz neposredne blizine: očevi, stričevi, ujaci, prijatelji porodice. To se dešava ponekad čak i uz pomoć majki, a ponekad se dogodi da one ništa ne preduzimaju. Kako to prepoznati i sprečiti? To je primarno zadatak više od 560 lolaknih kancelarija za mlade u Nemačkoj.

One moraju da se aktiviraju ne samo kada posumnjaju u seksualno zlostavljanje, već i kad zaključe da postoji opasnost od nasilja odnosno zanemarivanja dece. Prema navodima Saveznog ureda za statistiku, u 2018. je to bio slučaj kod oko 50.400 dece. To je deset odsto više nego godinu dana ranije.

„Majstori obmane“

Međutim, ljudi koji su angažovani u kancelarijama za mlade ne mogu tako jednostavno da prepoznaju da se radi o zlostavljanju. „Često nedostaju prepoznatljive indicije koje upućuju na seksualno nasilje“, kaže savezni poverenik za pitanja seksualnog zlostavljanja dece Johanes-Vilhelm Rerig. „Deca i osobe iz njihovog okruženja koje znaju za zlostavljanje, često se nalaze pod velikim pritiskom da o svemu tome ćute. A i zlostavljači su majstori obmane. Oni se svim silama trude da njihovo okruženje ništa ne sazna, odnosno da ne budu otkriveni.“

Pa čak i u slučaju da se posumnja u zlostavljanje, u Nemačkoj nije tako lako „izvući“ dete iz neke porodice, privremeno ili trajno. „S obzirom na iskustva perioda nacionalsocijalizma, u našem Ustavu se navodi da su nega i odgajanje dece prirodno pravo roditelja“, objašnjava Hans-Jirgen Šimke, penzionisani profesor prava sa Univerziteta u Minsteru. On je stručnjak za prava dece i napominje da država nije „pozajmila“ roditeljima pravo na odgajanje njihove dece, već da se radi o jednom od ljudskih prava: „Tu država nema šta da se meša.“

Specifičnost Nemačke

To je specifičnost, jedinstvena i u međunarodnim okvirima. „U SAD, recimo, roditelji to pravo nemaju. Oni su tu mnogo pragmatičniji. Već kad neko tamo ostavi svoju decu nasamo ili ne pazi na njih na igralištu, postoji mogućnost da se ti ljudi kazne“, kaže prof. Šimke za DW. „U Danskoj decu od samog rođenja prate i porodične bolničarke koje, naravno, intenzivno prate i ponašanje roditelja, od samog rođenja deteta.“ I u Francuskoj je odnos države i roditelja sasvim drugačiji: „Oni to zovu odrastanje u javnoj odgovornosti, a ne privatnoj odgovornosti.“

Prema podacima Saveznog ureda za statistiku, u Nemačkoj je u 2018. oko 175.000 dece živelo u domovima ili u hraniteljskim porodicama. Službe za brigu o deci mogu da zatraže da se maloletnik prebaci u hraniteljsku porodicu, ali odluku na kraju donosi sud za porodično pravo. A pravo roditelja tamo često ima veću težinu od potencijalne ugroženosti deteta.

-pročitajte još: Seksualno zlostavljanje - rizik detinjstva u Nemačkoj

„Sudije moraju da pronađu razloge kako bi roditeljima oduzeli starateljstvo nad decom, a sudovi su skloni da veruju majkama kada kažu da se brinu oko svoje dece i da im žele sve najbolje“, priča iz sopstvenog iskustva pravnik Šimke. On je naime dugi niz godina bio predsednik Udruženja za zaštitu dece u Severnoj Rajni Vestfaliji.

Preporuka i odluka

Kancelarije za brigu o mladima i deci u velikom broju slučajeva godinama sarađuju s nekom porodicom i vrlo dobro znaju što se u njoj događa. „A onda, kad se dođe pred sud, roditelji su dobro pripremljeni i u pratnji advokata. I onda vam sudija kaže: Pa šta vi u stvari hoćete to su baš fini ljudi“, opisuje Šimke. „Najveći problem je to što su sudije često neiskusne i ne poznaju baš sve bezdane ljudske egzistencije.“

Tako je očigledno bilo i u slučaju pedofilske mreže u Minsteru. Državna služba za mlade htela je da se majci oduzme starateljstvo zato što je njen životni partner „upao u oko" vlastima zbog posedovanja i distribucije pornografskih sadržaja. S obzirom na to da taj čovek više nije stanovao sa njom, sud nije smatrao da bi dete trebalo „izvući“ iz porodice, a roditeljima oduzeti pravo na starateljstvo.

Previše posla, premalo kapaciteta

Državi su vezane ruke ako sud donese presudu koja se kosi s preporukom kancelarije za mlade. Kancelarija doduše može da podnese žalbu i pokuša da slučaj prebaci na višu instancu, ali sve to mnogo dragocenog vremena tokom kojeg dete i dalje živi u krugu porodice.

-pročitajte još: Darknet: mesto zločina

S obzirom na brojne slučajeve oko kojih se brinu saradnici kancelarija za mlade, oni obično nemaju vremena za probijanje kroz pravosudni lavirint. Suviše malo službenika i hronična „pretrpanost“ poslom koji moraju da obavljaju, dovode u mnogim slučajevima i do toga da deca na kraju postanu žrtve nasilja u porodici ili da budu zanemarena.

Zaštita podataka = zaštita počinilaca?

Političari i poverenici za zaštitu dece zato apeluju na društvo, na obične ljude, da pažljivije prati šta se događa u njihovom okruženju i da u slučaju bilo kakve sumnje informišu državne institucije ili organizacije za pomoć deci.

Šefica CDU Anegret Kramp-Karenbauer insistira i na reformi zakona o zaštiti podataka. Distribucija dečije pornografije na internetu najefikasnije može da se suzbije uz pomoć pristupa telekomunikacionim podacima, navodi ona: „Znam da je tema preventivnog čuvanja podataka vrlo sklizak pravni teren. Ali ako postoji nešto o čemu je apsolutno opravdano govoiti da je zaštita podataka ustvari zaštita počinilaca, onda je to dečija pornografija.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android