Ulice glavnog grada Kameruna, Jaundea, prepune su dece trgovaca. Na glavnim raskrsnicama i na pijacama devojčice i dečaci rade često do kasno u noć. Nekima je tek sedam ili osam godina.

Kevin i Lea su jedni od njih. Trenutno imaju školski raspust, ali ne i priliku da u njemu uživaju. „Prodajem vodu da pomognem roditeljima da plate sveske za novu školsku godinu“, kaže Kevin, koji ima osam godina. Desetogodišnja Lea prodaje kikiriki, takođe kako bi finansirala školovanje.

Dečji rad jako brine Šantal Zangu, direktorku jedne škole, koja se tome izričito protivi. „Deca imaju pravo na zaštitu. Ako ih pošaljemo na ulicu, ko će ih zaštititi?“, kaže Zanga za DW.

Korona pogoršala dečju situaciju

Većina od 160 miliona dece koja rade širom sveta žive u afričkim zemljama. Međunarodna organizacija rada (ILO) pretpostavlja da je više od 72 miliona dece u podsaharskoj Africi pogođeno dečjim radom, što bi bilo svako peto dete. Stručnjaci procenjuju da se zbog pandemije broj povećao za nekoliko miliona dece.

Prema Unicefu, u poslednje dve decenije nije bilo značajnog napretka u borbi protiv dečijeg rada. Porast stanovništva, stalne krize, ekstremno siromaštvo i neadekvatne mere socijalne zaštite, primorali su 17 miliona devojčica i dečaka na dečji rad u podsaharskoj Africi u poslednje četiri godine.

Svakodnevna opasnost

Deca koja rade na ulicama su izložena vremenskim nepogodama, saobraćaju, čak i seksualnom nasilju. Žulijet Lemana (12), po nalogu majke, prodaje voće na ulici. Nedavno je motocikl pregazio njenu drugaricu iz razreda. Žulijet nije zabrinuta samo zbog saobraćaja, već i zbog dugog radnog vremena. „Ponekad se noću izgubimo, jer ne možemo da nađemo put do kuće“, kaže.

Pauline Biong, kamerunska aktivistkinja i predsedavajuća Lige za obrazovanje dece i žena, ističe da je dečji rad zabranjen. „Kamerun je ratifikovao mnoge zakone za zaštitu dece. Ova pojava bi trebalo da je marginalna u našem društvu, ali nažalost iz dana u dan vidimo sve više dece na ulicama koje roditelji primoravaju da rade. To nije normalno“, kaže Biong.

Pomoć porodici ili ulaganje u budućnost?

Siromaštvo je i dalje najveći uzrok prisilnog dečjeg rada. Kako bi obezbedili opstanak porodice, deca u Tanzaniji i Demokratskoj Republici Kongu rade u rudnicima zlata. Oni, poput dece vojnika u Južnom Sudanu, time rizikuju svoj život.

Deca u Obali Slonovače često uzgajaju kakao za bedne nadnice. Tamo se švajcarska kompanija Nestle bori da popravi reputaciju, koja je već dugo na lošem glasu zbog izrabljivanja lokalnog stanovništva i uništavanja životne sredine. Kompanija, naime, ulaže u obrazovanje dece i žena, ali deca ipak i dalje rade na plantažama.

Programski menadžer te kompanije, Tusan Luk Ngasan, priznaje u razgovoru za DW da je problem dečjeg rada ozbiljan.

Dečji rad je na zabrinjavajućem nivou i u Nigeriji. Prema ILO, 43 odsto dece u razdoblju od pet do jedanaest godina radi u ovoj zemlji, koja inače ima najjveću ekonomiju na afričkom kontinentu.

„Otac me je doveo ovde kako bih mogao da naučim da krojim“, kaže jedan od dečaka radnika sa severoistoka Nigerije. On nekim danima zaradi 150 naira, što je manje od 40 evro-centi. Adamu Umar, koji ima petnaestoro dece, za DW kaže da svojoj deci dozvoljava da rade kako bi dopunili porodični budžet.

Žrtve koje deca podnose za roditelje su, pak, prevelike, upozoravaju humanitarne organizacije. Bez školskog obrazovanja deca nemaju šanse za socijalni napredak i bolji život.

Želje i mogućnosti

U okviru Ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija, sve 193 članice su se obavezale da će preduzeti efikasne mere za suzbijanje prinudnog rada, modernog ropstva, trgovine ljudima i najgorih oblika dečjeg rada poput regrutovanja dece u vojsci, i to do 2025. godine. U južnoafričkom Durbanu od nedelje (15. maj) zaseda Svetska konferencija za suzbijanje dečijeg rada.

Međutim, skoro je nemoguće kontrolisati sprovođenje ovih mera, kaže organizacija Plan Internešnal. Tamo gde je velika potreba za nadzorom, nedostaje transparentnost.

„Deca moraju da nauče da sama doprinose, što nije loše“, kaže Žižel iz Jaundea, koja na pijaci prodaje voće. „Za vreme raspusta deca nemaju šta da rade i normalno je da nam pomognu makar tako što će da zarade za sveske. Kamerun je težak za život.“

Aktivistkinja Lusi Junana se strogo protivi ovakvim mišljenjima. Ona od vlade zahteva da se uvedu stroge kazne za nepoštovanje zakona, usmerene na roditelje. „Naša je odgovornost da brinemo o deci, a ne ona o nama“, kaže Junana.

Saradnici na tekstu: Elizabet Asen (Kamerun), Žulijen Adaje (Obala Slonovače), Al-Amin Gombe (Nigerija)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.