Deda je ćutao o Dori
11. april 2020.
Decenijama sam bio čvrsto uveren da je moj deda tokom Drugog svetskog rata naprosto imao ludu sreću. Mobilisan je u leto 1941, ali nije morao na ubilački Istočni front već je poslat u okupacione trupe u Grčku. U jesen 1944. odatle su se povukli bez borbe. Njegova jedinica je napustila Drezden samo par dana pred totalno uništenje tog grada. U proleće 1945. je pao u američko zarobljeništvo u Tiringiji.
Takvo zarobljeništvo se samo nekoliko sedmica docnije ispostavilo kao najbolja od svih opcija. Jer, malo pre razmene teritorija 1. jula – američke trupe su se povukle iz buduće sovjetske okupacione zone na istoku Nemačke – Amerikanci su podelili nemačkim zarobljenicima otpusne papire.
Ljudima koji potiču sa zapada i juga Nemačke su savetovali da što pre nestanu iz sovjetske zone ili će im pretiti dugo zarobljeništvo u Rusiji, što je za svakog vojnika Vermahta bila noćna mora. Tako se skoro četvorogodišnja ratna služba mog dede završila tronedeljnim pešačenjem od Tiringije do Švarcvalda. Sredinom jula 1945. bio je opet sa svojom porodicom, nepovređen.
Pre nešto više od tri godine je, međutim, ovaj deo porodične istorije dobio novo poglavlje. Nakon smrti moje tetke, najmlađe dedine kćeri, teča mi je dao mali kožni kofer. „Stoji ovde skoro trideset godina“, rekao je.
U koferu je, pored starih ugovora o zajmovima, testamenta i polisa osiguranja, bila i vojna knjižica mog dede. U otpustu koji je dobio 21. juna 1945. na engleskom piše: „Ovaj dokument ovlašćuje Vilija Merkela da putuje bilo kojim dostupnim sredstvom od Nordhauzena do Raštata u cilju povratka kući.“ U potpisu je ovlašćeno lice iz američke vojne uprave.
Nordhauzen je dakle bio mesto gde se završilo vojevanje Armijske pionirske brigade 688. To je grad koji su Amerikanci zauzeli bez borbe, ali koji je ipak bio sasvim uništen. Nedelju dana pre toga je u dva britanska vazdušna napada stradalo najmanje 8.000 ljudi. Iznad ruševina grada se navodno još nadvijao dim kada su Amerikanci stigli 11. aprila 1945.
Ipak, Amerikanci su tog dana naišli na još grozota, na koncentracioni logor Mitelbau-Dora, par kilometra severno od Nordhauzena. To je poslednji logor uspostavljen na nemačkom tlu, osnovan dve godine ranije.
Sastojao se od ogromnih podzemnih hala u kojima su pravljena takozvana „osvetnička oružja“, avionska bomba V1 i raketa V2. Još tokom kopanja podzemnih prostorija 1943. umrle su hiljade logoraša. I u proleće 1945. onde je bilo grozomorno.
Američki vojnici opisivali su logor Dora kao najgore mesto koje su videli u Nemačkoj, još gore od konclogora Buhenvald koji se nalazio sedamdesetak kilometara dalje, a oslobođen je istog dana. U Dori su, pored 2.000 natrulih leševa, našli i 1.200 preživelih, polumrtvih ljudi. Jer, logoraše koji su bili u nešto boljem fizičkom stanju je SS još u martu oterao na takozvani marš smrti ka drugim mestima.
Amerikanci su reagovali oštro. Građani Nordhauzena su silom vođeni kroz logor – i to je postao uzor za slične akcije u svim mestima nadomak koncentracionih logora. Mrtvi su pokopani uz počasti.
Ali pre svega, Amerikanci su okupili ceo sanitetski personal iz zarobljenih nemačkih trupa u logoru. Moj deda, koji je u februaru 1944. završio obuku za pomoćnog bolničara, spadao je među njih. To potvrđuje i pismo napisano na engleskom i nemačkom koje sam pronašao u koferu. Deda je od 15. aprila do 12. juna radio u logorskoj bolnici pod američkom komandom.
Nemačke sanitetlije su „na moje potpuno zadovoljstvo obavile postavljene zadatke u negovanju oko 1.300 bivših logoraša i prisilnih radnika svih nacija. Kroz njihovu lekarsku i bolničarsku aktivnost kao i način ponašanja uspelo im je da znatno doprinesu da se izleče ili ublaže telesne i duševne rane zatečenih u logoru“, napisao je američki doktor koji je upravljao bolnicom.
Taj papir me zaokuplja već tri godine. Očito moj deda u ratu nije imao samo sreće. Nordhauzen i Doru nikada nije pomenuo ni rečju, iako je često pričao o ratu. Njegove ćerke i unučad pojma nisu imali.
Zašto? Da li je potiskivao te grozne dane pred kraj rata? Ili se jednostavno stideo zbog onoga što je činjeno u nemačko ime i čemu je svedočio? Stideo jer je, nakon ekonomske krize 1929, možda i sam glasao za naciste? Na to nemam odgovore.
Siguran sam da moj deda nije usamljen primer. Mnogi iz njegove generacije nikada nisu progovorili o onome što su videli, doživeli ili uradili. Nisu hteli da pričaju, nisu mogli. Nas, rođene posle rata, ono što čitamo u istorijskim udžbenicima često, a da pojma nemamo, dotiče i kroz skrivene porodične povesti.