Na svakoj rupi na putu Ceraselin terenac odzvanja poput kante. Prozori ne mogu da se otvore zbog vibracija i prašine koja je blokirala mehanizam. Pozadi stakla odavno nema, kao zamena služi komad kartona.

Cerasela je svesno odlučila da kupi stari automobil – baš kao i ostali koji žive u zabačenim selima delte Dunava, na krajnjem istoku Evropske unije, gde sunce najpre izlazi i gde veče ranije počinje. 

Rat je sve bliže 

Periprava, naselje u delti Dunava – odmah preko puta je Ukrajina. Ovde se prostiru šume i peščane dine između jezera koja su povezana rukavcima i kanalima Dunava i mogu se preći samo čamcem. Na istočnom rubu je Crno more. 

„Pasagerul“, brod koji prevozi ljude i robu, plovi svaka dva dana. Neparnim danima stiže, parnima odlazi. Subota je. Ruta od luke Tulča kroz rukavac Dunava, koji odvaja Rumuniju od Ukrajine, traje oko četiri sata. 

„Ovde je sve bilo divno dok jednog dana u našoj blizini nije izbio rat. To nas je probudilo“, priča nam Cerasela.  

Bio je jedan sat posle ponoći i prvi prasak je bio toliko jak da je Cerasela pomislila da se nešto desilo u dvorištu. „Potres, bomba, komšijina plinska boca – skočiš i istrčiš iz kuće.“

Probudili se svi seljaci, izašli u dvorišta, počeli da razgovaraju, pitaju jedni druge. „Iz sela je pogled na Dunav zaklonjen vegetacijom, pa smo otišli do male luke. Odatle smo videli požare preko granice, u Ukrajini. Postalo nam je jasno: Mi smo ovde žive mete, potpuno nevini. Baš kao i civili u Ukrajini. Civili iz istog rata koji mogu da stradaju bilo kada.“ 

Cerasela Cilibon dolazi iz turske porodice i njeni preci su živeli na dunavskom ostrvu Ada Kale koji je potonulo u poplavama 1971. godine tokom izgradnje jugoslovensko-rumunske hidroelektrane na Đerdapu.

Studirala je i živela u Bukureštu, ali se tokom pandemije preselila u Peripravu. U glavnom gradu je imala osećaj da će joj se plafon stana srušiti na glavu. Morala je da izađe odatle i došla je ovde jer je, kako kaže, „krajolik nestvarno lep, priroda još uvek netaknuta, vazduh čist, riba sveža“. Tu je ostala i nakon završetka pandemije. 

Ponoćni teror 

Ni u Rumuniji mnogi ne znaju gde je Periprava. „Za Rumuniju sto stanovnika nije bitno. Čak ni stanovnici Tulče ne znaju tačno gde je Periprava. Važno je samo onima koji su došli u to mesto i zaljubili se u njega, baš zato što je tako jednostavno i lepo“, kaže Cerasela. 

Za neke Periprava ima određeno istorijsko značenje. Jer, za vreme komunističke diktature tu se nalazio zloglasni logor za političke zatvorenike čije su ruševine još uvek vidljive. S druge strane Dunava nalazi se ukrajinska luka Vilkovo, manje od dva kilometra od Crnog mora. 

Od početka rata sirene za uzbunu se neprekidno čuju, dan i noć, kaže Cerasela. Ali u noći sa 3. na 4. septembar nije se oglasio alarm. I udari su se ponavljali čitave noći. „Ledi vam se krv u žilama. Čujete eksplozije, ne znate gde se to događa. Nakon otprilike dve noći, shvatila sam da postoji obrazac. I nisam zaspala dok nije svanulo.“ 

Dve obale, isti strahovi 

Kao i većina ljudi u Vilkovu u Ukrajini, većina od stotinak stanovnika u Peripravi, na rumunskoj obali Dunava, su Lipovani, narod ruskog porekla. Njihovi preci – ruski staroverci – pobegli su iz domovine u 17. i 18. veku zbog crkvenog spora i nastanili se u delti Dunava.

Srce zajednice je na glavnom putu prema luci, manje od 200 metara od obale Dunava: to je stara pravoslavna crkva, sa plavim krovom i žutim kupolama. 

„Noću se čuju bombe, mi ostajemo budni, danju seljaci dolaze u crkvu“, kaže Cerasela. „Crkva je središte, tu se svi okupljamo, nije bitno koje si veroispovesti, da li si vernik ili nisi.“ 

Poslanik zajednice Lipovana u rumunskom parlamentu Silviju Feodor je takođe u dvorištu crkve. On obilazi područje u blizini ratne granice.

„Ljudi ovde su osetili udarni talas bombardovanja. Ovo nije naš normalan život. Mi smo članica Evropske unije i NATO i to bi trebalo da nam da osećaj sigurnosti. Ali ponekad municija ne prepoznaje gde je granica, može da dođe i do naše teritorije“, kaže ovaj političar. 

Postoje planovi za evakuaciju ako se situacija pogorša, kaže Feodor. „Naša organizacija ima optimalne uslove smeštaja u obrazovnim i kulturnim centrima koji stoje na raspolaganju u okruzima Tulča i Konstanca“, priča on. „Od početka rata takođe primamo izbeglice i zbrinjavamo ih. Ljudi iz Ukrajine žive i danas ovde.“ 

Istorija regiona je komplikovana. Tokom vekova dve obale Dunava su prelazile iz jedne uprave u drugu. Ponekad su zajedno pripadale istoj zemlji, ponekad su bile na suprotnim stranama, razdvojene vodenim putem i interesima onih koji su crtali granice. Ali veze između dve obale postoje i danas. 

Nezadovoljstvo vlastima u Bukureštu 

Stanovnici su sve nezadovoljniji vlastima u Bukureštu. „Apsolutno niko nije dolazio ovamo, niti je šta pitao, čak ni telefonski“, kaže jedna žena u dvorištu crkve. „Ne pitaju kako nam je ovde, hoćemo li izdržati, jesmo li emocionalno dobro, treba li nam nešto.“ 

Ponašanje Bukurešta je sumnjivo i kada se radi o obaranju ruskih dronova na rumunskoj teritoriji.

Političari u Bukureštu najpre su negirali da se tako nešto dešava, a predsednik Klaus Johanis kategorički je odbacio bilo kakvu sumnju da se ruski dron srušio na rumunskoj teritoriji. Tek dva dana kasnije je potvrdio incident.

Radilo se zapravo o ostacima ruske bespilotne letelice, pronađeni su tragovi eksplozije te spaljena i srušena stabla. Sada su pronađeni ostaci drugih dronova – poslednji u sredu (13. septembar). I to ne samo u blizini dunavske granice, nego i duboko u rumunskom delu delte Dunava, oko 15 kilometara od granice sa Ukrajinom. 

„Ljudi nisu ludi!“ 

Vojni stručnjaci koje je DW kontaktirao ne isključuju hipotezu da dronovi lansirani iz Crnog mora preleću rumunsku teritoriju na putu do ciljeva u Ukrajini. Neki onda padnu pre vremena.

Čini se da su u to uvereni i seljaci u delti Dunava. „Čuli smo ih kako lete iznad naših kuća. Ali uvek su nam govorili da nam se samo tako čini.“ 

Tudor Černega, gradonačelnik obližnjeg gradića Plauru, na strani je građana. Od početka je tvrdio da po Rumuniji padaju ruski dronovi. „Ovi ljudi nisu ludi… Vlasti bi trebalo da dođu i nadziru ovo područje. Niko nas nije shvatio ozbiljno. Sada smo videli šta se desilo. Tamo je rat – i teror je pronašao put do nas!“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.