Angela Merkel svoju izbegličku politiku kolegama u stranci objašnjava makar na partijskim kongresima. Građanima je u veoma gledanoj televizijskoj emisiji objasnila „ko je njihova kancelarka“ i zašto vodi baš takvu politiku, a ne neku drugu. Međutim, ona za sada kao pozornicu za debatu o svojim odlukama koje će – slažu su kritičari i pristalice – iz temelja promeniti Nemačku, nije izabrala Nemački Bundestag.

Pomenimo samo da nemački parlament nije insistirao na održavanju vanrednih sednica, niti je pokušao da dovede kancelarku u poziciju da mora da odgovara za svoje postupke. U zemlji koja svoj politički moral zasniva na etičkim kriterijumima, jedva da ima prostora za otvorenu debatu na temu „za i protiv sadašnje izbegličke politike“. Šefica poslaničkog kluba opozicionih Zelenih slikala se za TV kako na grčkom ostrvu Lezbos – i sama plačući – teši izbegličku decu, koja grcaju u suzama. Zar nije važniji zadatak opozicije da zatraži da se ustanove smernice održive politike integracije za tolike pridošlice u Nemačkoj?

Velika koalicija demohrišćana i socijaldemokrata odrađuje ostatak posla i u korenu guši živu političku diskusiju. Sa ksenofobičnim pokretom Pegida i desno-populističkom Alternativom za Nemačku, zemlja je dobila pravu vanparlamentarnu opoziciju desničarskog spektra. Sve to prati niz političkih TV-diskusija koje mesecima kao da znaju samo za jednu temu. Tako tobože mediji kompenzuju ono što se propusti Parlamentu.

Nedavno preminuli i obožavani bivši kancelar Helmut Šmit žalio se još pre nekoliko decenija na potrebu Nemaca za TV-demokratijom – mada je virtuozno umeo da iskoristi moć tih istih medija za sebe i svoje političke ciljeve. Danas je to, u najboljem slučaju, pitanje tajminga ili stila, to da li će neki političar svoju politiku da prodaje na TV-u pre nego što Bundestagu naknadno podnese i obrazloži politički kontekst.

Pitanja stila nisu pitanja sistema. Pa ipak, politička komunikacija može toliko da isklizne iz koloseka da je u stanju da izazove nešto što uopšte nije htela. Kada su krajem leta hiljade izbeglica počele da se gomilaju na mađarskoj granici, a njihova humanitarna situacija da se pogoršava, nemačka vlada je odlučila da van snage stavi pravila Dablinskog procesa i pusti da ljudi prelaze granicu bez kontrole. Porukom nadležne savezne službe na Tviteru, Nemci su celom svetu saopštili privremeni kraj evropske regulative za azil. Ta poruka, siromašna rečima, izazvala je pravu krizu Evropske unije – to je naravno bilo nenamerno, ali svakako politički loše odrađeno.

Do danas se ne zna tačno da li je neoprezna poruka na Tviteru dala odlučujući podstrek za izbeglički talas, zato što je animirala krijumčare ljudi da idu u izbegličke kampove u lov na mušterije. Otvoreno ostaje i pitanje uticaja kancelarkinih selfija: Angela Merkel obraz uz obraz sa izbeglicom. Dejstvo tih fotografija nikada neće moći empirijski da se utvrdi. To sigurno nije rezultat promišljene strategije u komunikaciji.

Postovi i selfiji, tvitovi i TV-nastupi političara nisu pitanje morala, već stvar ukusa – ali uvek su neizbežno politički potezi.