Poznato je da su nakon bitke svi generali. Ali kad je u aprilu 2007. New Century Financial koji je osiguravao hipotekarne kredite proglasio stečaj, to su u Evropi samo stručni bilteni propratili kratkom crticom. Malo šire vesti pojavile su se u junu, kada su u nevolju upala i dva hedž-fonda investicione banke Bear Stearns. Ali i tada je to interesovalo samo stručnjake.

Međutim, posle samo par nedelja postalo je jasno da su banke iz svih delova sveta naveliko spekulisale s tim certifikatima – tada su mnogi i naučili tu reč i saznali šta su to rizični papiri. Vesti o krizi polako su počele da stižu i na naslovne strane, jer su nevolje stigle i do Nemačke: banka IKB iz Diseldorfa previše se kockala i morala je da se spasava novcem poreskih obveznika i državnim garancijama. „To je za Nemačku bio početak krize, nakon čega su usledile i mnoge druge akcije spasavanja“, podseća Aksel Veber koji je tada bio predsednik nemačke Centralne banke, a danas je na čelu švajcarske banke UBS.

Pločice padaju jedna za drugom...

Sledećih meseci neprestano je izbijalo na videlo u kojoj meri je svet novca umrežen i to da čak ni male, provincijske banke i finansijske institucije nisu odolele opasnom zovu globalizacije. A kada je u septembru 2008. propala i ogromna američka investiciona kuća Lehman Brothers, činilo se i da više ntko i ništa nije sigurno od propasti...

Nemačka je „pritisnula kočnicu“ i shvatila da mora da otvori svoju državnu kasu: „Tada je brzinom kakva se ne pamti, u parlamentu izglasan Zakon o stabilizaciji tržišta novca“, nastavlja Veber. Iza tog Zakona stajalo je „ukupno 480 milijardi evra – 400 milijardi za garancije i oko 80 milijardi podrške kapitalu banaka“.

Nakon te poplave novca, vesti o propasti banaka postale su mnogo ređe. Samo, dali se išta naučilo od čitave te katastrofe? O tome je održana konferencija na frankfurtskoj Finansijskoj školi i njen zaključak – uopšte nije nedvosmislen. „Na prvi pogled, stanje u u svetu finansija danas je stabilnije“, kaže Herbert Hans Grintker. On je na čelu Pokrajinske banke Hesena i Tiringije (Helaba) i predsednik je Udruženja javnih banaka Nemačke (VÖB). Upravo te javne banke u velikoj meri su bile upletene u davanje garancija za hipotekarne kredite u dalekim SAD.

„Ali na drugi pogled...“

Zato Grintker nastavlja: „Ipak, nije tako sigurno da li su postale stabilnije i na drugi ili treći pogled. To može da se vidi ako se prati situacija poslednjih nedelja na jugu Evrope.“ Naime, krajem juna italijanska vlada objavila je da je predala vlasništvo nad dve posrnule, ali „sistemski nevažne“ banke (ponovo građani plaćaju za spas banaka...) što će poreske platiše u Italiji da košta oko 17 milijardi evra. Isto tako, u junu je i u Španiji, za simboličan iznos od jednog evra, prodata Banco Popular.

Elke Kenig je na čelu evropske Institucije za sanaciju banaka SRM i kaže da su „Španci imali mnogo sreće“. Ona je po svojoj funkciji i lično učestvovala u toj akciji vlade u Madridu koja je dogovorena doslovno preko noći. Sreća je što i tu nisu morali da uskaču poreski obveznici jer je tamo postojao „zainteresovan kupac“: velika španska banka Santander. Ali i u tom slučaju je bilo jasno da nema vremena za duga razmišljanja i traženje nekih eventualno boljih rešenja: „Takve akcije ne možete početi u utorak uveče i nadati se da ćete u sredu ujutro biti gotovi“, kaže nam Kenig.

Akselu Veberu, koji je „promenio stranu“ i sa čela Centralne sada stao na čelo jedne komercijalne banke, već i zbog samog njegovog iskustva možemo da poverujemo kada kaže da je u finansijskom sektoru još daleko od toga da je sve u redu.

Tek kad se sve reši – kriza će se okončati

„Još uvek rešavamo probleme te krize, ali još nismo stigli u period nakon krize“, kaže Veber. „Tek kad se sva ta propala ulaganja provedu kroz knjige i kada ti gubici budu realizovani, možemo da kažemo da je kriza završena.“ A koliko će to još dugo da traje – to ne zna niko.

Mnoge banke nemaju snage da konačno „preseku“, iz jednostavnog razloga što ne zarađuju ni izdaleka onoliko koliko su profitirale u „zlatnim“ vremenima. Ali u vremenima kada je kamata Evropske centralne banke nula odsto, komercijalne banke samo teškom mukom uspevaju da zarade. A tu su i dodatni zahtevi za osiguranje pologa, kao i pravo more novih propisa.

Naravno, zbog vratolomnih avantura u koje su se banke upuštale, sada zbog tih propisa ipak možemo da imamo više poverenja u naše banke. Ali ti propisi toliko su opsežni i složeni da banke moraju da zapošljavaju čitave vojske saradnika koji samo proučavaju propise. Na primer, prvi međunarodni sporazum o regulaciji bezbednoti banaka, takozvani „Bazel 1“, 1988. godine bio je sažet na 30 stranica. Naslednik tog sporazuma, „Bazel 3“ koji je dogovoren 2013, napisan je na 600 stranica. A američki propis Dodd-Frank Act, debeo je – 30.000 stranica!

Tu su još i upiti regulacionih tela na koje hitno treba dati kvalifikovan odgovor. „Dao sam da se prebroje upiti koje mi u USB dobijamo o pridržavanju propisa. To je između 50 i 60 hiljada upita svake godine“, kaže Veber.

Sve teža vremena za bolji međunarodni sporazum

Martin Celke, predsednik uprave nemačke Komercbanke ukazuje da ne bi trebalo misliti da banke traže manje regulative, već to da se razna pravila bolje međusobno usaglase – i to ne samo na nivou jednog finansijskog područja, već i međunarodno.

Ipak, veliko je pitanje da li su takve međunarodne racionalizacije propisa još uvek moguće. I nasuprot toga, američki predsednik Donald Tramp i njegovi bliski saradnici, od kojih mnogi dolaze upravo iz banaka, već najavljuju smanjenje broja propisa za finansijski svet. Naravno, Vašington i ne pomišlja da se o tome najpre dogovori sa Evropom ili nekim drugim.

Celke zato strahuje da će doći do „renacionalizacije regulacija“, što će samo otežati međunarodnu saradnju. Elke Kenig upozorava koristeći nemačku uzrečicu koja glasi: „ništa se ne jede onako vrelo kao što kuva“ i dodaje da će promene verovatno biti manje od onoga što se najavljuje. „U suprotnom ćemo zatvoriti krug i biti tamo gde smo bili i na početku.“ Dakle tamo gde bili i pre izbijanja krize.

Već krajem ove nedelje, na sastanku na vrhu zemalja G20 možda će se videti naznake toga da li su političari nešto naučili u proteklih deset godina i da li i dalje nameravaju da zajedničkim snagama drže pod kontrolom svet finansija. Jer finansijske krize su isuviše često bile tema tih sastanaka: 1999. su razgovarali o krizi koja je pogodila Aziju, a onda i 2008, kada je kriza pogodila gotovo čitav svet.