DW: Gospodine Fridman, Vi već duže pozivate na više tolerancije u društvu. Koliko je nemačka demokratija u situaciji da odbrani svoje vrednosti, imajuući u vidu aktuelne slike iz Kemnica?

Mišel Fridman: Duboko sam zabrinut i uznemiren. Ono što vidimo i preživljavamo je samo vrh pokreta neprijateljski nastrojenog prema demokratiji, koji ima mnogo širu podlogu u društvu nego što mi to sebi želimo predstaviti. Demokratija je sposobna da odbrani svoje vrednosti, ali je na nekim mestima zakazala. Ni današnja, a ni prethodne vlade u Saksoniji nisu se dovoljno jasno suprotstavile rasizmu, antisemitizmu i mržnji uopšte ili pak desničarsko ekstremističkim grupama. Zapravo antidemokratskim snagama, koje žele da unište srž humanističkog života u pluralističkom svetu.

Danas kada se govori o Kemnicu, mora se podsetiti na Hojersverdu i Rostok – i tamo je bilo hajki na ljude. Ubijani su ljudi koji nisu bili nemački državljani. Ovog puta je došlo do tuče, bilo je povređenih. To što se u pravnoj državi dogodila hajka na ljude samo zato što drugačije izgledaju, u najmanju ruku pokazuje da barem u jednom delu Saksonije postoji istinska potreba za tim. Pojedini u Saksoniji su uvereni da mogu i smeju da zamene policiju. Kemnic nije nikakvo iznenađenje. Nije se to sad odjednom dogodilo. Još pre nekoliko meseci je bilo sukoba sa desničarskim ekstremistima, zločincima, mrziteljima ljudi. Predugo je trajalo dok se saksonsko pravosuđe nije svim snagama za to zauzelo, i na kraju je opet Savezno držvno tužilaštvo moralo da preuzme slučaj.

Da li je to pretežno istočnonemački, odnosno saksonski problem?

Olako bi bilo problem desničarskog ekstremizma locirati u Saksoniju i nove savezne države (iz nekadašnjeg DDR-a prim. ur.). To je naravno celokupni nemački problem i to nije nikakav novi fenomen. Nakon 1945. nije se prestalo sa rasizmom, mržnjom prema Jevrejima…

Sada u Nemačkoj imamo treću generaciju onih koji su negovali nostalgiju prema Hitleru. A to znači da su unuci onih iz nacističke generacije dobili potomstvo. I to takođe nije samo nemački problem, jer to možemo danas da vidimo u celoj Evropi. U mnogim zemljama, na primer Mađarskoj i Poljskoj, vidite da oni nisu uspešni samo na ulici, već i u politici, imamo i šefove vlada. Ili su deo vladajuće koalicije kao što je slučaj i u Austriji. AfD, koji je za mene jedna desno-ekstremistička partija, čiji je jedan deo funkcionera podstiče mržnju, je prva takva partija od 1945. u Bundestagu. 80 godina nakon Kristalne noći, mi bi moralida se zapitamo, na kojem stepenu nasilja se nalazimo danas? Morali bismo to jasno da vidimo: paralizovanost, sramotu, huškanje. Kada odete u Internet, primietite koliko je agresije prisutno.

Kažete da je desničarski ekstremizam evropski problem. Kakva je uloga Nemačke u takvom razvoju stvari?

Kada govorimo o rasizmu i mržnji prema ljudima, to je univerzalna tema i trenutno aktuelna u celom svetu. Kada govorimo o Nemačkoj, govorimo o zemlji koja je zaista i odgovorna i kriva za nasilje. A ovde vidimo kuda to vodi kada se jedno društvo samo ne zaštiti. Ovdje imamo ljude koji misle da mogu vređati ljudsko dostojanstvo. To nisu samo rasisti, to su neprijatelji demokratije i ustava. To je nešto, što je u međuvremenu postalo ozbiljna tema sa političkom dimenzijom, jer pojedini huškači sede i u parlamentu.

Do kakvih će talasa agresije, poput ovih u Kemnicu, uvek iznova dolaziti. Koliko je ugrožena naša demokratija?

Ja upozoravam da ne treba gajiti uvernje kako se radi o talasima. U poslednje vreme vidimo - sve češće i sve agresivnije - koliki je to zapravo potencijal. Prema evropskim ispitivanjima javnog mnjenja, u svim zemljama uključujući i Nemačku, postoji takav jedan potencijal, koji ako se izrazi u procentima iznosi oko 15 do 20 odsto. Veliki deo njih je zapravo latentan, ali mobilizacija ovih latentnih grupa je toliko „uspešna" kao nikada do sad u EU.

U Evropskoj uniji nikada nije bilo toliko mnogo vlada – dakle vlada koje su odgovorne za zaštitu demokratije, manjina – koje imaju tako podeljen odnos prema pravnoj državi, koje u svojim izbornim kampanjama huškaju protiv stranaca. Mi u međuvremenu pričamo o legitimnom i legalizovanom rasističkom radu vlada i onih koji bi trebalo da su uzor. Tako da kad oni to rade, onda se čovek koji živi u toj zemlji oseća ohrabrenim da i sam širi svoje otrove.

Šta moramo uraditi da bismo zaustavili ovakav razvoj?

Ovde želim jasno da naglasim da je Savezna Republika Nemačka jedna pravna država, bez obzira na sve njene slabosti o kojima diskutujemo, država čiji najveći deo stanovništva ceni njene demokratske ideje i živi u skladu sa njima. No, problem ekstremista nije da li će oni osvojiti većinu. Ni 1933. Nacionalsocijalistička partija nije imala većinu. Pitanje je koliko su demokrate glasne u lobiranju demokratije? Ja se ne angažujem protiv AfD, angažujem se primarno za demokratiju.

Verujem da ono univerzalno što možemo naučiti iz istorije jeste: uvek postoje mnogi počeci nasilja, pre nego što se dođe do kraja. Kada se dođe do kraja onda su svi šokirani i govore: mi to nismo hteli.

Mišel Fridman je pravnik, publicista i televizijski voditelj. Od 2000. do 2003. je bio zamenik predsedavajućeg Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj. Na DW TV vodi emisiju „Conflict Zone".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android