U malom portugalskom gradu Amadora, u blizini Lisabona, eksperimentišu sa lokalnom demokratijom. Već godinu nešto manje od 176 000 stanovnika direktno odlučuje kako će se trošiti njihov novac. „Kreirana je internet-stranica preko koje građani daju predloge i glasaju za najvažnije projekte koji će se sprovoditi u narednoj godini“, objašnjava Auri Dentes. Ona radi u Sekretarijatu za finansije opštine Amadora i na ovogodišnjem Svetskom forumu demokratije u Strazburu, predstavila je projekat takozvanog participativnog budžetiranja, koji omogućava da o ulaganju zajedničkog novca odlučuju i građani i uprava grada.

Sistem u kom poslanici određuju na koji način će se trošiti pare građana, udaljio je izabrane predstavnike od onih koji ih biraju, pa demokratija nije više ono što joj naziv kaže – vladavina naroda. Baš sa tom primedbom Savjet Evrope organizovao je drugi Svetski forum demokratije. Poslanici, predstavnici različitih uprava i nevladinih organizacija, aktivisti iz celog svijeta razgovarali su o stvaranju tzv. „Demokratije 2.0“, tj. sistema u kom će građani odlučivati direktno, zahvaljujući digitalnim medijima.

Može li se takva demokratija ostvariti negdje na Balkanu? „Sad, za sad, ne“, odgovara Haris Buljubašić. On radi u fondaciji „Mozaik“ u Sarajevu. U razgovoru za Dojče vele on tvrdi da je uzrok tome mentalitet. „Mentalitet onoga u čemu smo odrasli i na šta su naši političari navikli: da rade zbog sebe, da nama ne pridaju mnogo pažnje, a da smo mi nekako naučeni da ih opet izaberemo.“

Da su političari odvojeni od građana smatra i poslanik Hrvatske narodne partije Igor Kolman. „Građani imaju utisak da političari uopšte ne slušaju šta ih zanima i da uopšte ne razumeju šta je realnost u kojoj živimo, a političari imaju utisak da građani ne žele da učestvuju, da ne pitaju prava pitanja, da se ne interesuju za prave stvari, za opšte dobro, dobro svoje zajednice.“ Kolman kaže da bi, baš zato, takav projekat u bilo kojoj od zemalja bivše Jugoslavije, bio naročito značajan. Povećao bi transparentnost, ali i obrazovao građani. „Drugi problem je da građani misle da je to sve jednostavno. Zašto smo dali za bolnicu, a nismo dali za vrtić? Na žalost, novca nema neograničeno, tako da je važno da i građani shvate da u stvaranju budžeta treba biti u stanju odrediti prioritete i treba neke stvari, na žalost, zanemariti u toj godini ili sledećoj godini, a neke druge ostvariti.“

Onlajn-demokratija

U Amadori su projekat započeli 2010. tako što su građani prvo samo predlagali projekte, o kojima je odlučivao Savet grada. Od 2012. građani i odlučuju. „Predložene projekte pre glasanja analizira Savet grada, po velikom broju kriterijuma“, objašnjava Auri Dentes. „Najpre se razmatra izvodljivost projekta i da li se on uklapa sa ciljevima razvoja grada. Na kraju se daje objašnjenje zašto je određeni predlog odbijen.“ Od 2010. sproveli su 84 odsto prihvaćenih projekata, a Dentes kaže da predloge najviše podnose sami građani i uglavnom se odnose na izgradnju infrastrukture, projekte obrazovanja, umetnosti i rada sa rizičnim grupama mladih.

Bivša poslanica najmlađe političke partije u Crnoj Gori „Pozitivne Crne Gore“, Ana Ponoš, veruje da bi u tako maloj zemlji svaki vid internet demokratije mogao da zaživi, ali da je neophodna politička volja. „Mi smo imali primer onlajn-peticija, kada je Vlada Crne Gore upravo na predlog tamošnje Tviter-zajednice, napravila glas građana – ipeticije,“ podseća za Dojče vele Ponoš, „ali je postavljen uslov da je neophodno 6.000 potpisa koji se u roku od dva meseca moraju skupiti da bi inicijativa došla na razmatranje na Vladu.“ Sistem je postavljen oktobra 2012. godine i svega dve peticije su uspele da prikupe dovoljan broj potpisa. Vlada je prihvatila samo jednu inicijativu. U Crnoj Gori oko 50 odsto građana ima pristup internetu, pa Ponoš ocenjuje da je sistem peticija na internetu neuspešan jer je 6.000 potpisa previše. „To je neka kritična masa, koju nažalost, ljudi u Crnoj Gori ne mogu da skupe.“

Da je neophodna politička volja da se odlučivanje o tome kako se raspoređuje zajednički novac prebaci na internet, saglasan je i hrvatski poslanik Kolman. „Mislim da bi neke naprednije strukture, neki napredniji političari, počevši na primer u manjim opštinama, mogli da imaju mnogo koristi od toga, od takvog uključivanja građana, a da bi onda takvi dobri primeri mogli da se prelivaju dalje.“

Veća odgovornost u digitalnom dobu

Dobar projekat onlajn-demokratije „prelio“ se, tako, iz Nemačke u Francusku. Reč je o platformi „Pitajte svoje izabrane predstavnike“. Tu internet-stranicu u Francuskoj je pokrenulo neprofitno udruženje FACEP pre pola godine. Desetak volontera omogućilo je građanima da izaberu region u kome žive i postavljaju pitanja senatorima, lokalnim, regionalnim, državnim i evropskim poslanicima. Paskal Dervil je jedan od volontera. Kaže da projekat funkcioniše zbog poštovanja tri principa. „Prvo – jednostavnost: u dva klika možete postaviti pitanje. Drugo – moderacija: projekat radimo sa izabranim predstavnicima, ne protiv njih. Želimo da im garantujemo pitanja sa poštovanjem, da će svi razumeti pitanje, pa ih ne možete vređati, pokretati lične sukobe. I treće – medijska podrška.“

Da bi slična platforma olakšala posao političarima i građanima siguran je i poslanik Hrvatske narodne partije. „Nama se često dešava da dobijemo 50 pitanja i onda nemamo pravi kanal da izvestimo sve ljude o odgovoru na to pitanje, koje, očigledno, veći broj ljudi interesuje“, kaže za Dojče vele Kolman. Njegova crnogorska koleginica kaže da nije dobijala pitanja građana na lični i-mejl koji je bio dostupan na internet-stranici Skupštine dok je bila poslanica. „Ali sam imala jako puno pitanja, pogotovo na Tviteru“, kaže Ponoš. „I to su uglavnom bila pitanja mlađih građana, veoma mnogo pitanja u vezi sa politikom koja se tiče mladih ljudi. Jer, kao što znate, neki od poslanika u Skupštini Crne Gore su tamo po 20 i više godina i zaista mislim da nemaju pravu vezu sa mlađim generacijama u Crnoj Gori.“

„Ne treba samo čekati, treba malo i pritiskati“

FACEP je projekat u Francuskoj pokrenuo baš sa ciljem da zainteresuje mlade ljude i one koji su daleko od političkog odlučivanja. „Da bi ih mobilisali, da se radi o njihovom svakodnevnom životu i da bi ih spojili sa njihovim predstavnicima, jer 85 odsto misli da izabrane predstavnike nije briga šta građani misle,“ objašnjava Dervil. Sličan projekat postoji u Bosni i Hercegovini, kaže Buljubašić. „Pokrenula ga je jedna nevladina organizacija, međutim, nije našla na neki preterani interes od strane naših političara.“ On smatra da je glavni problem to što ne postoji svest da bi izabrani predstavnici trebalo da odgovaraju građanima i građankama za ono što rade.

Građani godišnje na nemačkom portalu postave oko 150.000 pitanja, odgovor dobije 80 odsto. „Šest meseci od pokretanja projekta velika partija – SPD pristala je na igru i odlučila da odgovara“, prepričava Dervil praksu projekta koji su preuzeli i objašnjava: „Kako su to mediji prenosili, druge partije nisu imale izbora i morale su da pristanu da odgovaraju.“ Da bi sličan projekat zaživeo u Crnoj Gori, opet insistira Ponoš, neophodna je politička volja. „Pored neke tehničke pismenosti, koju bi poslanici morali, očigledno da imaju, verujem da ne postoji volja određenih grupa u parlamentu da daju iskrene odgovore građanima.“ Slično je i u BiH. „Zapravo, više bi oni trebalo dobro da rade pa da se ne boje da odgovore na ona pitanja koja im mi postavljamo“, smatra Buljubašić. „Ja ne mislim da treba čekati, mislim da se treba malo i pritisnuti, bez obzira na to što sam ja političar“, kaže Kolman. „U tome i jeste poenta gađana i građanki. Treba malo i pritiskati, a ne samo čekati da se nešto dogodi samo od sebe.“

Autorka: Ana Bogavac
Odgovorni urednik: Ivan Đerković