Kad god je nastavnik istorije Karl-Oto Kirst hteo svojim učenicima da pokaže neki film, to je uvek bilo dosta komplikovano da se organizuje. „Morali smo ili u učionici da postavljamo kompletnu tehniku ili da odemo u prostoriju sa računarima.“ Ni deset godina nije prošlo od toga. Danas je u učionici postavljena bela interaktivna tabla, a učenike od prezentacije filma deli samo nekoliko klikova.

Digitalizacija je ušla i u učionice u Nemačkoj. To je normalno jer učenici danas za referate i pismene radove u školi istražuju na internetu, nastavnici koriste digitalne medije za pripremu nastave… I dok su učenici pre dvadesetak godina još morali da napišu na tabli: „Molim ne brisati!“, kako bi od mokrog sunđera sačuvali mukotrpno napisane tekstove i računice, danas učenici i nastavnici to digitalno memorišu.

Teza o „digitalnoj demenciji“

Sve to danas zvuči veoma jednostavno. Ali otkad je neuro-naučnik Manfred Špicer prošle godine u svom bestseleru „Digitalna demencija“ izneo kritiku na račun modernih medija, o toj temi se u Nemačkoj žestoko raspravlja. Špicerova teza da pametni telefoni i računari zaglupljuju decu, skreće pažnju na pitanje – koji značaj bi digitalni mediji trebalo da imaju u školama i kako škole mogu da se prilagode digitalnoj životnoj stvarnosti današnjih učenika.

„Digitalni mediji igraju veliku u ulogu u svakodnevici učenika“, kaže Dagmar Misal, pedagoškinja u medijskom savetovalištu pokrajine Severna Rajna-Vestfalija, ustanovi Ministarstva obrazovanja i komunalnih udruženja, koja pomaže škole pri korišćenju novih medija. Ako digitalizacija svugde ima sve veću ulogu, onda ona mora da postane i deo kulture učenje u školama, i to ne samo ona koja kritički posmatra digitalne medije, već i ona koja ih koristi kao sredstva za učenje i podučavanje, poručuje Dagmar Misal.

Skromna tehnička oprema u školama

Međutim, škole u Nemačkoj su tehnički različito opremljene. „U mnogim školama je oprema skromna“, kaže Kristijan Španagel, profesor matematike na Pedagoškom univerzitetu u Hajdelbergu i šef tamošnjeg Instituta za obradu podataka i informatiku. Prema rezultatima jednog istraživanja, opšte i stručne gimnazije u Nemačkoj često su bolje tehnički opremljene od realki i tehničkih škola.

Za nedovoljnu tehničku opremljenost, međutim, nisu krive škole. Mnoge jednostavno, sa financijske tačke gledišta, ne mogu da priuštite učenicima najnovija tehnička sredstva, koja bi u suštini bila potrebna za nastavu u skladu s modernim vremenom. Jer škole u Nemačkoj zavise od finansijskog stanja opština, a ona nisu baš uvek najbolja.

Pritom su didaktične mogućnosti očigledne, smatra Kristijan Španagel. Dobar primer za to je matematika. Tako bi se, recimo u geometriji, mogle, pomoću računara, lakše da se simuliraju određene situacije, umesto da se komplikovano prikazuju na papiru.

Iako su prednosti očigledne, informatička tehnologija će tek onda biti pojačano prisutna u školama, kada učenici budu smeli da koriste sopstvene uređaje – pametne telefone, laptop i tablet računare... U to je Kristijan Španagel uveren. „Bring Your Own Device“ (ponesi svoj sopstveni uređaj), skraćeno BYOD, je geslo prema kojem se nastavnik Karl-Oto Kirst već odavno orijentiše u svojoj nastavi istorije. „Kod nas postoji jedan član u školskom pravilniku, prema kojemu mobilni i pametni telefoni tokom nastave moraju da budu isključeni. Osim, ako nastavnik izričito ne dozvoli njihovu upotrebu“, objašnjava Kirst i dodaje da se on dobro snašao s takvim pravilom i da su učenici motivisani ukoliko im se ponekad dopusti korišćenje tih uređaja.

Nastavnici ne bi trebalo da se plaše tehnologije

Ali nisu svi tako skloni tehnici kao nastavnik Karl-Oto Kirst i univerzitetski profesor Kristija Španagel. Većina nastavnika računare koristi samo za prikazivanje filmova ili drugih prezentacija. Dagmar Misal iz pokrajinskog medijskog savetovališta uočila je da se nastavnici sa strahom u suzdržanošću suočavaju s novim tehnologijama.

Kristijan Španagel, koji u Hajdelbergu obrazuje budući nastavni kadar, voleo bi da ima više mogućnosti za usavršavanje i obrazovanje na tom polju. Jer, nastavnička svakodnevica je i inače veoma stresna i oni nemaju dovoljno vremena da se tehnički obrazuju kako bi išli u korak sa aktuelnim razvojem, kaže Španagel i dodaje da bi voleo da kod nastavnica i nastavnika vidi manje straha prilikom pristupanja novim tehnologijama, da se ne plaše grešaka i da se usude da eksperimentišu.

Pored dobre opremljenosti škola i solidnog znanja nastavnika, neophodni su i adekvatni pedagoški koncepti, navodi Španagel. On navodi da nije dovoljno imati najbolje i najmodernije tehnologije ako nastavnici ne znaju kako da ih na najbolji mogući način primene u nastavi.

Autorke: Svenja Ejing / Marina Martinović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković