Prvo smo se popeli na Vezuv da osmotrimo počinioca. Onda smo se spustili na obalu i uputili se ka žrtvi.

Gledajući palme, limunova stabla i čokote, Napuljski zaliv boje indiga, ne mogu a da ne pomislim kako su blagoslov i prokletstvo deca istog oca. Ova plodna zemlja, ova lepota, ne bi bili ovakvi da nije vulkanske iznutrice koja je promenila lice zemlje desetinama kilometara unaokolo.

Vožnja ne traje dugo. Od davnih školskih lekcija o mestu koje je ubio vulkan, preko pričica iz Politikinog zabavnika, do televizijskih reportaža – ukupno znanje o Pompejima pripremalo me je za ovaj susret. I već smo tu.

Unaokolo je nekoliko autobusa. Ovo arheološko nalazište je turistička atrakcija kojoj nije potreban marketing. Dva miliona posetilaca godišnje. Svi rado dolaze u grad mrtav 2000 godina. Jer je okamenjen u trenutku užasa. O tome razmišljam dok nam očitavaju karte i ulazimo u Pompeje.

Stigli smo sa južne strane, od mora, koje je u vreme kada su ljudi ovde živeli, bilo nadomak grada. To me podsetilo na Efes, na istoku tadašnjeg carstva. I njemu je tektonska nesreća oduzela more.

Koračamo ulicama koje su veće i moćnije nego što sam očekivao. Pet širokih ulica se ukrštalo u gradu, a između njih je bila mreža sokaka. U glavnim ulicama su bile radnje. Slušam jednog vodiča kako Japancima na engleskom objašnjava da se nalaze pred nekom vrstom antičkog Mekdonaldsa. U Pompejima je bilo gladnih ljudi koji nisu imali vremena. Inače, 25 pekara i 27 vinarija govore da su hleb i vino bili osnovne životne namirnice tadašnjeg stanovništva.

Put nas nanosi pored gladijatorskog vežbališta. Zanimljivo mi je da su vrata kojima su gladijatori izlazili na sam teren bila poprilično niska. Njihova prosečna visina nije mogla biti veća od metar i šezdeset, najviše metar sedamdeset.

Nema vremena za uživljavanje u svet Spartaka, čeka nas još mnogo toga. Na primer, Malo pozorište, prva takva građevina u gradu nakon što su Rimljani zagospodarili ovim krajem. Mnogo je bolje očuvano od velikog pozorišta u komšiluku.

Zamišljam muzičare, ali ne mogu da zamislim muziku. Kamene tribine ćute. Ovde se recitovalo, pantomimičari su zabavljali publiku, ali su i muzičke večeri bile redovne jer je mesto, prema izvorima, imalo odličnu akustiku.

Hodamo ulicama, vrelina dana već zagreva kamen pod nama. Tražimo senku. Nalazimo je u jednoj raskošnoj građevini.

Kuća ljubavnika

U građevinu sa lepim atrijumom ulazimo zadivljeni mirnom lepotom mesta. Prepoznaje se rukopis koji će docnije biti uzor svim bogatim unutrašnjim dvorištima. Ovo dvorište je staro dvadeset i jedan vek. Arheolozi su vilu otkopali tek 1933. Ali kao da će domaćin u togi svakog časa izaći nama u susret da nas dočeka.

Kuću su tek nakon iskopavanja nazvali Casa degli Amanti – Kuća ljubavnika, jer je na fasadi pronađen natpis:  Amantes ut apes vitam melitam exigunt. Ljubavnici kao pčele vode medeni život.

Mada je kuća verovatno nastala kao dom imućnog čoveka, o čemu svedoče raskošne boje na zidnim slikama – njih nije sebi mogao da priušti baš svako. Izgleda da je kuća docnije pretvorena u radionicu. Možda posle zemljotresa koji je 62. godine, 17 godina pre erupcije Vezuva, poprilično oštetio grad. Arheolozi su pronašli alat. Osim toga, na nekim od zidnih prizora boja nije bila obnavljana, što govori o tome da prostorije više nisu imale reprezentativan karakter. Postoji i pretpostavka da su neke od prostorija na spratu služile kao bordel.

Za prostituciju vole da kažu da je to najstariji zanat na svetu. Nakon što su postali rimska kolonija, Pompeji su navodno negovali kult Venere, boginje seksa. Izlazimo iz Kuće ljubavnika. Naša sledeća destinacija je Lupanar – bordel. Lako ga je naći. Na ulicama su u kamenu kao putokazi urezani stilizovani – muški polni organi.

U gostima kod vučice

Na latinskom su žargonski prostitutke zvali „lupa“, vučica. U skladu sa tim, naziv bordela, Lupanar,  označava neku vrstu vučje jazbine. U gradu je bordel bio posebno izgrađen za tu svrhu. Imao je desetak sobica gde su žene na kamenim posteljama primale mušterije.

Postoji i drugo tumačenje naziva bordela. Navodno su prostitutke skretale pažnju na sebe životinjskim oglašavanjem. Recimo, vučjim zavijanjem.

Ranije se smatralo da je grad imao više javnih kuća, ali se ispostavilo da to nije bilo tako. Prostitutke su iznajmljivale i sobice duž prometnih ulica ili sobe na spratovima. Neke konobarice u gradskim krčmama dodatno su se bavile i prostitucijom. Ali jedino je Lupanar bio od samog početka pa do propasti grada – bordel.

U samoj unutrašnjosti očuvani su prizori vođenja ljubavi. Smatra se da su oni predstavljali neku vrstu kataloga, jer su na zidovima prikazivali različite poze.

Stari Rim nije imao seksualne tabue kao vekovi koji su usledili posle njegove propasti. Pompeji nisu bili grad razvrata – barem ne više od ostalih rimskih gradova. Erotski prizori u kućama bogatih Rimljana, lascivne izreke urezane u zidove, sve to je spadalo u sasvim uobičajenu dekoraciju. Tek je hrišćanstvo naknadnom pameću proglasilo propast grada u erupciji Vezuva – božjom kaznom.

Ostalo je zapisano da je cenovnik usluga u rimskoj moneti as govorio o povoljnom plaćenom seksu. Najjeftiniji segment je imao veoma popularne cene – ljubav se plaćala kao litar vina ili vekna hleba. 

Trijumf Tanatosa

Posetili smo i Stabijske terme, najstarije rimsko kupatilo ugradu. A ima ih nekoliko. Ovo kupatilo je na 3500 kvadrata bilo jedan od najznačajnijih centara društvenog života u pompejskim vekovima. Terme su dobile ime po ulici Stabija, a ona po obližnjem gradu. Stabija je u isto vreme kao Pompeji i Herkulaneum nestala pod vezuvskim pepelom.

Potom stižemo do gipsanih odlivaka ljudi koji su nastradali u erupciji. I to nam donosi onu jezu zbog koje većina ljudi i dolazi ovamo. To je taj smrtni čas! Zauvek zamrznut vrelim pepelom.

Smrt je neobično bela. Svako od nas bi u takvom času zaklonio lice, sklupčao se u položaj fetusa, ne bi želeo da poveruje kako se to događa baš njemu. I onda nas prekrije desetine metara vrelog pepela. Materija od koje smo sačinjeni naprosto prokuva. Pa ispari. Kažu da crni oblak pepela koji se u ovakvim erupcijama valja niz padine vulkana ume da dostigne temperaturu i od 800 stepeni. 

Retki srećnici su umeli da protumače znake. Napustili su grad. Zemljotres, mumlanje vulkana. Svi bunari u gradu su presušili. Ali većina je zanemarila znamenja kobi, ostala je, baveći se svakodnevnim poslovima. Niko nije verovao da vulkan koji odavno spava ume da se probudi.

Oni koje nije ubilo krupno kamenje koje je padalo sa neba, ugušili su se otrovnim gasovima ili su bili naprosto opepeljeni. Ali pepeo je prekrio oblik njihovih tela pre nego što su se razgradila. Naglo ohlađeni pepeo ih je zauvek zagrlio. U ohlađenoj materiji ostao je mehur u obliku njihovih tela.

U Antikvarijumu, muzeju koji sabira sve što je čovečanstvo saznalo o Pompejima nalazi se veći broj odlivaka. To je kao negativ u analognoj fotografiji. Praznina koja je nekada bila telo. Onda se u šupljinu nalije gipsana plomba. Tako nastake lutka po uzoru na obrise iščezlog čoveka. Na licima su verno ispisani iznenađenje, neverica, strah.

Ništa od svega ovog ne bismo imali ovako plastično pred očima, da drugom polovinom 19. veka dovitljivi arheolozi nisu došli na ideju da šupljine na koje su nailazili ispune gipsom. Tako je nastao niz belih figura.

U meni se budi ogorčenje kada ugledam gipsane obrise dece. Dete nad koje se uznemiren nadnosim je staro dva milenijuma. I to nam urade Pompeji. Učine vidljivom, kao ogledalo, svu našu ljudsku krhkost, dok se nad nas nadnosi njuška razgoropađenog Tanatosa.

Poslednja šetnja mrtvim gradom

Tog dana smo bili i na impozantnom Forumu na čijem kraju su se razaznavali obrisi Vezuva. Tek da nas upozore da je vulkan večan, a ljudska dela prolazna.

Obišli smo nekoliko glavnih svetilišta. Moćni hramovi, žrtve i molitve u njima nisu pomogli. Propali su zajedno sa bogataškim vilama, amfiteatrom za 20 000 ljudi, sirotinjskim izbama, ciglanama, grnčarskim radionicama, javnim kućama, moćnim kupatilima, vinskim podrumima sa cisternama od 10 000 litara. Grad je iščezao za skoro 18 vekova. Onda su ga iskopali. I počeo je da zaokuplja maštu čovečanstva.

Ovim ulicama je pre više od dva veka šetao i Gete. U svom „Putovanju po Italiji“ on je zabeležio teskobu koju je osećao obilazeći prve iskopine. Erotska sloboda starorimskog sveta s kojom se suočio poprilično konzervativan vek njemu nije smetala. Međutim, pogrešno protumačen, jedan izvor je poslužio tome da Pompeji izađu na loš glas kao grad greha.

To je našlo svoj izraz u prvim romanima koji su iskoristili kulise ovog grada. Britanski autor Edvard Bulver-Liton je svojim romanom „Poslednji dani Pompeja" zasnovao žanr istorijsko-arheološkog romana, na čijem nas logičnom vrhuncu čeka Indijana Džons.

Pesnici su pisali elegije o propasti grada, hrišćanski autori su koristili grad kao dokaz paganskog razvrata. Onda se sve malo stišalo. Dok istorijski romani nisu opet počeli da golicaju maštu čovečanstva, o čemu svedoče knjige poput „Pompeja" Roberta Harisa.  

Znam da su po priči o propasti grada u Napulju uspešno izvođene opere, ali ne mogu a da ne pomislim na bend Pink Flojd koji je 1971. svirao u pompejskom amfiteatru – bez publike. Tako je nastao muzički film Live at Pompeii.

A filmadžije su u ovom gradu od samog početka. Prva verzija „Poslednjih dana Pompeja“ nastala je 1900. Usledilo je desetak filmskih verzija, poslednja 2014.

Sve mi ovo promiče mislima dok posmatram gužvu u Antikvarijumu. Posle nekoliko sati hoda po vrelim ulicama, prostrane klimatizovane odaje muzeja zaista prijaju.

Mozaici i freske privlače mi pažnju. Posebno jedna koja predstavlja Dionisa, boga vina, plodnosti, vegetacije, uživanja. Oni moralno naelektrisani koristili bi drukčije izraze – blud, razvrat, orgije. Uz njega je Arijadna, koju je on preoteo Tezeju. A iza njega je i njegov bradati učitelj, pijanica Silen.

Ovaj prizor me obradovao. Nešto od Erosa je preživelo u samom srcu Tanatosovog carstva. Ovo mesto je jednom slavilo život, u neopisivom bujanju, a ne njegov užasan kraj.