Pokušavao je da bude izuzetak od pravila u Srbiji i da se zaposli odmah posle završenog fakulteta. Promenio je tri posla, ali do sada nije imao priliku da radi u struci.

Tridesetogodišnji Vasilije Glomažić rođen je u Ljigu, a u Beogradu živi kao podstanar još od prvih studentskih dana. Diplomirao je na Saobraćajnom fakultetu – odsek za drumski i gradski transport, ali pošto nije mogao da dobije posao u struci, morao je da se snalazi. Prodavao je vunene proizvode poznatog svetskog proizvođača, nudio usluge veb dizajna, organizovao kurseve mape uma (brži i jednostavniji način pamćenja podataka).

„To su poslovi za koje vam nije potrebna diploma. Uglavnom se „radi na crno“ - ne ide vam staž, nemate socijalno i zdravstveno osiguranje, a zarada je na procenat“, priča Vasilije za Dojče vele. „Imao sam i ponudu da potpišem ugovor o radu i dobijam minimalac od 20.000 do 25.000 dinara, ili da budem neprijavljen i zarađujem više“.

Estradni dispečer

Svaki drugi mladi čovek u Srbiji nema posao, što je duplo više od evropskog proseka. Statistika je Vasilija svrstala među one koji, ili rade na crno, ili ne rade u svojoj profesiji.

„Posle završenog fakulteta pokušavao sam da pronađem posao u struci. Poslao sam CV (prim. aut. Curriculum Vitae - radna biografija) na preko 50 adresa - sve što ima veze sa saobraćajem, transportom, logistikom… Konkurisao sam čak i za ona radna mesta gde je potrebna samo srednja škola, npr. za dispečera, da bi stekao kakvo-takvo iskustvo i kasnije napredovao. Nije vredelo“, kaže Vasilije.

U Srbiji je, na žalost, mnogo primera negativne selekcije – napreduju lošiji, a sputavaju se bolji. Takođe, neretko je i zapošljavaje partijskih kadrova koji nisu kvalifikovani za posao koji bi trebalo da rade. Tako je npr. jedan estradni menadžer do nedavno radio kao pomoćnik ministra za saobraćaj.

„Svima je jasno kako se dobija posao u državnim preduzećima. Konkursi su radi reda. U mojoj generaciji bilo je 150 diplomaca na smeru, a beogradsko tržište rada je takvo da godišnje treba deset puta manje ljudi od toga. Nemam više želju da tražim posao u struci“, kaže za DW diplomirani saobraćajni inženjer.

Podstanarska nada

Da bi mogao da živi kao podstanar, Vasilije je morao da se zaposli. Trenutno radi u privatnoj firmi koja se bavi projektovanjem bezbednosnih sistema.

„Zadovoljan sam poslom. To je možda i najozbiljnije što sam do sada radio. Prijavljen sam, plata je između 400-600 evra. Kad odbijem 130 evra za stan koji delim sa cimerom, ne ostane baš mnogo, ali nadam se boljem narednih godina“.

A, u budućnosti, Vasilije ne isključujue i mogućnost odlaska u inostranstvo, Nemačku, Ameriku…gde već žive neki njegovi prijatelji.

Autor: Vladimir Minić
Odg. urednik: Jakov Leon