Biračku mašineriju Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) teško je pobediti – to je tvrdnja koja se u Hrvatskoj ponavlja od izbora do izbora, uz navode da levim biračima smeta sve – od njihovih kandidata do meteoroloških uslova – te da bi najradije izbore odradili kroz prepucavanja na Fejsbuku.

Da u ovim navodima ima istine potvrđuje za DW dr Darijo Čerepinko, politički analitičar i docent Univerziteta Sjever iz Koprivnice. „Birače desnice lakše je motivisati, a HDZ ima čvrstu bazu koja redovno i poslušno izlazi na izbore“, objašnjava Čerepinko, uz napomenu da birači ponekad iznevere HDZ, ali su to, kaže, izuzeci koji se javljaju onda kada su se dogodili veliki propusti u vladanju. „Istraživanja pokazuju da birači desnice većinom imaju pojednostavljenu sliku sveta – crno-belo, uz nešto malo sivog. Oni i deluju na taj način – ili-ili, bez nijansi.“

Uz to, navodi Čerepinko, različiti su faktori koji pokreću biračke grupe, pri čemu strah i zabrinutost za egzistenciju nadjačavaju druge. „Pokazalo se da birači desnice u većem procentu glasuju zbog straha. Drugi faktor je netrpeljivost prema kandidatima suprotne strane. To je izuzetno važan motiv, pa velik deo njih izlazi na izbore, ne zbog toga što im se sviđa njihov kandidat, već zbog toga što im se ne sviđa protivkandidat. Tu su još gađenje i mržnja prema pojedinim životnim stilovima ili trendovima u društvu, pa su izbori prilika da birači desnice javno iskažu svoje protivljenje.“

Svakako, valja uvažiti i različite stilove komuniciranja s biračkom bazom koji su kod HDZ-a znatno određeniji u poređenju sa Socijaldemokratskom partijom (SDP). Recimo, pojedine lokalne centrale HDZ-a izdale su uputstvo svojim aktivistima da što manje koriste automobile, te da se do posla i natrag kreću pešice kako bi na putu komunicirali s građanima, upozorili ih na probleme s kojima se u stranci bave, pokazali „narodno lice“ i motivisali ih na glasovanje. Iako je novi šef stranke Andrej Plenković prigušio retoriku o ugroženosti nacije koja je bila glavno gorivo prethodne kampanje, ona se još uvek može pronaći u pasivnijim krajevima, pogotovo onima koje je zahvatio Domovinski rat.

O domoljublju se ne raspravlja

„Slika domoljublja i domovine je kod desnih birača većinom crno-bela, bez nijansi. Meri se u odnosu prema Jugoslaviji ili Srbiji. To je za desnicu početak i kraj domoljublja, jer oni o domovini imaju monolitnu sliku svetinje o kojoj se ne raspravlja. A kada se ne može raspravljati o domovini, kada je ona podignuta na nivo svetosti, jedino što motiviše jeste osećaj ugroženosti te svetosti u obliku crvenih, komunista, Srba, četnika. O samoj slici domovine desnica ne dopušta raspravu“, kaže Čerepinko. On dodaje da, HDZ zaista ima bolje ustrojenu komunikaciju prema bazi u poređenju sa suparničkim strankama Narodne koalicije. „Stvari su vrlo jednostavne: ili si s nama, ili si protiv nas. Njihovi birači rade unisono prema uputstvima iz stranke. Uostalom, tako se ponašaju i u celoj stranci. Do danas dižu u zvezde jednog predsednika, potom ga preko noći zaborave, a onaj protiv koga su do juče bili, postaje nepogrešiv. Taj model iz stranke prenosi se na biračko telo.“

Uprkos brojnim porazima, levica i liberali do danas nisu pronašli odgovor na postavljeni izazov. Već ionako raspuštene leve birače, još je više dezorijentisala nasilna retorika vođe Narodne koalicije Zorana Milanovića koji je zaigrao na kartu „sve ili ništa“. „Liberalni birači mnogo više razmišljaju o tome zašto bi pojedinom kandidatu dali glas. Oni će mnogo češće da kazne svoje kandidate ako su ih razočarali“, upozorava dr Čerepinko. „Možda je problem u tome što deo levih birača ne vidi SDP u potpunosti kao levu stranku. Nominalno je to socijaldemokratska stranka, ali neke politike koje ona zagovara na granici su sa liberalnim politikama, pa je deo birača razočaran nedostatkom levih ideja i delovanja. Oni smatraju da je jednako zlo glasati za SDP i HDZ. Deo građana misli da, kada je reč o recimo kršenju radničkih prava, SDP nije prava leva stranka.“

Levičari misle da su kritičniji

Problem levih birača, a sledstveno tome i levih političara, čije se osvajanje vlasti doživljavalo samo kao incident, jeste taj što oni nemaju zadatak i ne drže do discipline, smatra nagrađivana politička novinarka Silvija Šeparović. „Oni misle da cene svoj glas znatno više, da postavljaju pitanja i da procenjuju. Ali svi podaci kažu da je ipak među njima najveći broj onih koji se neće pojaviti pred biračkim kutijama. Ima sigurno i mnogo takvih koji zaista propituju, procenjuju i racionalno odlučuju o svom glasu, ali ti verovatno neće da zaborave da su u nedelju izbori i vremenski uslovim neće odlučivati o tome da li će oni da apstiniraju ili ne. Ali onih 'nedisciplinovanih' je, očigledno, veoma mnogo, a s obzirom na to da tu nema stege i crno-belog sveta, skloni su da zastranjuju. Nezadovoljni time što im politika – iako možda prošlih puta i nisu glasali – nije rešila sve što je trebalo da reši, oni tragaju za trećom opcijom. Ispada – svaki put za nekom drugom. Zadnji pokušaj – taj spomenik biračkoj neodgovornosti – to je plastično pokazao.“

Fejsbuk-aktivizam umesto biračkog listića

Novinar Dalibor Dobrić pratio je niz izbora i kaže da je u Hrvatskoj danas teško naći informisanog i uverenog glasača. „Delom su za to krivi i mediji, koji nemaju kapaciteta i dopisnika koji bi, recimo u slučaju koalicije Most, odradili svoju dužnost informisanja javnosti o tome ko sve čini stranku i koja ideologija stoji iza nje, što bi onda u konkretnom slučaju velikom broju birača levice koji su na prošlim izborima glas dali Mostu, pomoglo da donesu informisaniju odluku.“

Levo biračko telo, dodaje Dobrić, komplikovanije je od desnog. „Konstantno kukaju da nemaju za koga da glasaju. Ono što je žalosno, jeste da je reč o ljudima koji nisu apolitični, već smatraju da svojim ostankom kod kuće šalju poruku, rezignirani su što njihovi potencijalni politički odabranici po jednom, dva ili možda i pet pitanja imaju drugačije mišljenje ili se u određenom slučaju nisu poneli onako kako se to od njih očekivalo.“ Reč je, kaže, o suštinskom neshvatanju funkcionisanja političkog sistema. „Ako tražite nekoga ko će apsolutno i po svakom pitanju da se slaže s vama i ko će da postupi onako kako biste vi postupili, vi zapravo želite da glasate za sebe, pa bi onda trebalo i da se kandidujete. Ako se s nekom strankom slažete u 70 ili 80 odsto pitanja, u većem delu programa, onda je to stranka za koju bi trebalo da glasate i da tražite od nje ispunjavanje tačno određenih tačaka. Svoj Fejsbuk-aktivizam usmerite upravo na to, na podsećanje političara na njihova obećanja, a ne na ideološka prepucavanja i obračune.“

I leva dijaspora apstinira

Razlike u motivaciji, pokazalo se, još su jače u dijaspori u kojoj levi birači gotovo i da ne odlaze na birališta, dok desni izbore shvataju svojom građanskom, pa i patriotskom dužnošću. „Levom dijasporom ne bavi se niko. Dobar deo, uslovno rečeno, desne dijaspore dolazi iz Bosne i Hercegovine, koja je opterećena nizom problema. Tamošnji Hrvati uspevaju da se održe na površini uz pomoć Hrvatske koja izdvaja sredstva i bavi se njima kako bi oni politički opstali u tom okruženju. Naravno da su oni mnogo više motivisani da izađu na izbore“, kaže docent Čerepinko.

Kada se radi o Hrvatima u državama u kojima nisu konstitutivan narod, još je uočljivije ignorisanje birališta kod levih birača koji poručuju da ne bi bilo pošteno glasati na izborima zemlje u kojoj ne žive. „I to je opet pitanje toga šta je domovina, društvo i obaveza. Ako vam je slika domovine crno-bela, vi nemate izbora, morate da glasate. Ako ste liberalniji, vi vidite da domovina može biti bilo koja zemlja u kojoj se nađete. Ljudi otvorenijih shvatanja vide da je domovina konstrukcija, da je to nešto što je neko od naših predaka odabrao, a mi smo je nasledili i u određenom trenutku možemo da odaberemo i neku drugu. To nije nešto što je zapisano u kamenu, pa se u tom smislu lakše distanciraju od te slike o domovini koja je, zapravo, mitska“, zaključuje dr Čerepinko.