Kako se približava godišnjica Dejtona u Nemačkoj su se zaredale konferencije i okrugli stolovi posvećeni tom – po uvreženom mišljenju – glavnom izvoru svih nedaća koje tište Bosnu i Hercegovinu.

Jedna od prvih je ovog četvrtka 30. oktobra održana u bavarskom Regensburgu, u organizacija Društva za jugoistočnu Evropu, u saradnji s Lajbnic institutom za jugoistočna istraživanja, kao projektom seeFField koji teži jačanju studija jugoistočne Evrope u univerzitetskom gradu Regensburgu.

Zamrznuti sukob na Balkanu

Naslov diskusije, „30 godina nakon: duboki tragovi jugoslovenskih ratova“, malo odvlači od sadržaja, jer se tokom večeri isključivo govorilo o BiH. Odmah na početku razgovora, jedan od učesnika tribine, istoričar Klaus Buhenau sa Univerziteta u Regensburgu, povukao je paralelu između aktuelnih sukoba u Ukrajini i na Bliskom istoku i rata u Bosni i Hercegovini. Ocenio je pritom da je ovaj posljednji „zamrznut“, ali nikad okončan, što se manifestuje gotovo svakodnevno kroz vesti koje dolaze iz tog dela Evrope.

Učesnici rasprave, redom istoričari ili kulturni radnici, nisu se osvrnuli na najnoviji razvoj događaja vezan uz Milorada Dodika – već su osvrtom na poslednjih trideset godina pokušali da definišu gde je to krenulo po zlu.

Nikola Mol, istoričar i koordinator mreže Memory Lab, podsetio je na pomalo zaboravljene proteste u BiH pre desetak godina, ukazavši na to da su mogući narativi mimo nacionalističke platforme. Istovremeno je ipak zaključio da su i ti protesti pali u zaborav.

Ujedno je ukazao na manje proteste poput onih koji su bili upereni protiv mini hidrocentrala. „Uprkos nacionalističkoj paralizi i dalje ima ljudi koji se bore za promene u društvu. To je isto deo BiH i to ne smemo da zaboravimo“, zaključio je Mol, koji inače živi u Sarajevu.

Jugonostalgija ili ne?

Prevoditeljka Alida Bremer i profesorka kulturnih nauka na Univerzitetu u Haleu Željana Tunić, ukazale su na zajedništvo u oblasti kulture koji mnogi trpaju u koš jugonostalgije.

„Narodi u tom delu Evrope su premali i oni daju mali broj književnika, muzičara, umetnika, i zato je logično da gledaju preko granice“, zaključila Bremer.

Tunjić je ukazala na to da fenomen jugonostalgije dolazi u velikom delu od generacija koje su se rodile nakon raspada Jugoslavije.

Ali, istovremeno se zaključilo da najveći pokret mladih u tom delu Evrope poslednjih decenija – onaj u Srbiji – „nema nimalo jugonostalgije“.