Šeindi Miler-Erenvald danas živi u Izraelu. Ali na samom početku, živela je u Mađarskoj. Taj život je prekinut na proleće 1944. kada je Šeindi, zajedno sa svojom porodicom, deportovana u Aušvic. Tamo je u tajnosti vodila dnevnik. Zapisivala je strahote koje proživljava.

„Uskoro ću umreti i ne želim da se zaborave svi oni koji su ubijeni“, kaže danas Šeindi Miler-Erenvald. Ona je jedan od poslednjih svedoka Holokausta.

„Slomljen je deo mog srca“

Na 54 strana ispisanih rukom tada 14-godišnjakinja opisuje užase kroz koje prolazi njena porodica, kao i stotine hiljada drugih zarobljenika logora. Užas je započeo 19. marta 1944, nakon ulaska nemačkih jedinica u Mađarsku. Jedna od poslednjih akcija uništenja evropskih Jevreja nosi kodni naziv „Operacija Margarete“. Cilj joj je istrebljenje poslednje gotovo netaknute jevrejske zajednice u Evropi.

SS ulazi i u gradić Galantu – tada u Mađarskoj, danas u Slovačkoj – i odmah započinje s akcijama protiv Jevreja: oduzimanje imovine, getoiziranje, deportacije. Na sam dan deportacije, u junu 1944, Šeindi u svoj dnevnik zapisuje: „Pakujemo stvari. Svako u rukama drži ponešto. Požurimo, požurimo… Stan mora da se isprazni. Vrata se zatvaraju, čujem kako ih neko zaključava. Vrata kuće koju je kupio moj otac ostaju zauvek zatvorena. Slama se deo mog srca.“

Gradić Galanta tada broji oko 4.000 stanovnika i ima relativno veliku jevrejsku zajednicu od oko 1.200 ljudi. Gradić je nekada pripadao Austrougarskoj, zatim Čehoslovačkoj, a od 1938. opet Mađarskoj. Tu živi i porodica Erenvald. Otac Leopold (54) drži vinariju, majka Cecili mu pomaže. Uz Šeindi su tu još i sestre Jiti (20) i Dori (12) i braća Rivi (25) i Berli (17). Dva starija brata bore se na istočnom frontu.

Dnevnik opasan po život

U teretnim vagonima „vanrednog voza“ porodica putuje za Aušvic. „Mračno je i nema prozora. Izgleda kao u zatvoru“. Odmah nakon dolaska – prva selekcija: roditelji, deda i baka, kao i gotovo sva braća i sestre odmah su poslati u gasne komore. Šeindi je određena za prisilni rad u jednu fabriku oružja u Donjoj Šleziji. U fabrici pored Vroclava ona kradom sakuplja odbačene registarske kartice i upotrebljava ih za pisanje dnevnika. Polazi joj za rukom da ga krije sve do oslobađanja Aušvica 27. januara 1945. Tada saznaje da su od porodice Erenvald preživeli samo ona sestra Jiti i brat Jezeziel.

Danas je njen dnevnik eksponat u Nemačkom istorijskom muzeju, u sklopu izložbe „Deportovana u Aušvic – beleške Šeindi Miler-Erenvald“. Izdavačka kuća „Špringer“ snimila je i dokumentarni film o njenoj sudbini.

Za samo nekoliko meseci, onda kada su Nemci već znali da je rat izgubljen, pod rukovodstvom Adolfa Ajhmana ubijeno je više od 435.000 mađarskih Jevreja.

sd/suc (Deutsches Historisches Museum/BILD-Zeitung)

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android