„Godine 2011. u zemljama Evropske unije bilo je 11 odsto beskućnika, danas ih je 25 procenata“ kaže Petra Furman, koja radi u socijalnom centru humanitarne organizacije evangelističke crkve „Dijakoniverk“ u Esenu. Ona tvrdi da su ih političari ostavili na cedilu. „Nije naš zadatak da se brinemo o beskućnicima iz drugih država EU, ali ovde jednostavno ne postoji uređena služba za migrante.“

Ona i njenih šest saradnika ne mogu mnogo toga da učine. „Hranu nabavljamo preko Narodne kuhinje, ponekad organizujemo prenoćište ili mogućnost za tuširanje.“ Ali ljudi koji dolaze kod njih retko kada govore o svojim problemima, kaže Furmanova.

Začarani krug siromaštva

Većina takvih migranata bez krova nad glavom je iz Rumunije, Bugarske i Poljske. Mnogi od njih dolaze u Nemačku s pogrešnim očekivanjima. Oni su bez obrazovanja ili ne poznaju jezik. U Berlinu na primer često žive u parkovima, i to u šatorima koje su poneli sa sobom, a takođe i u automobilima ili sa 30 ljudi u nekom malom stanu. Preko dana pokušavaju da kao nadničari dođu do nekog posla. Tamo ih iskorišćavaju, daju im male dnevnice i nemaju nikakvo osiguranje. Kao državljani zemlje Evropske unije oni doduše imaju pravo da traže posao u Nemačkoj, ali nemaju pravo na socijalnu pomoć. A pošto nisu ni izbeglice, nemaju pravo ni na neka druga davanja.

Ipak, iako ta grupa stalno raste, ona je i dalje mala u poređenju sa onim ljudima iz tih zemalja koji legalno rade u Nemačkoj. „U pogonima Erbasa u Hamburgu, rade brojni inženjeri iz Rumunije, Bugarske i Poljske. Te zemlje doživele su pravi odliv mozgova“, kaže Ulrih Hermanes, direktor jedne hamburške ustanove koja se takođe brine o beskućnicima iz zemalja EU.

Međutim, takvi integrisani doseljenici, ne pobuđuju pažnju. Ali ljudi koji žive na ulici – itekako. A pošto je u Hamburgu ionako teško naći stambeni prostor, za te ljude je izuzetno teško pronaći stan, potvrđuje Hermanes. Isto je i u Berlinu, Frankfurtu ili u Minhenu. Hermanes takođe ukazuje da sve veći broj beskućnika iz istočne Europe krije u sebi „eksplozivni potencijal za konflikte“.

Poljska pokušava da pomogne

Petra Furman smatra da i domovine tih ljudi imaju obavezu prema njima. „U suštini bi te zemlje trebalo više da učine za svoje građane. Ja mogu razumem to što ti ljudi napuštaju domovinu kako bi poboljšali svoju situaciju.“ U Poljskoj su političari očigledno prepoznali tu problematiku i žele da deluju. Mnogi Poljaci koji su se „nasukali“ u Nemačkoj žive u Berlinu. Vlada u Varšavi sada namerava da uradi više kako bi pomogla tim ljudima. „Sledeće godine će, i na račun Poljske, socijalni radnici iz Berlina posetiti Poljake koji su se našli u nezgodnoj situaciji i pružiti im savetodavne usluge“, najavio je Darijuš Pavlos, portparol ambasade Poljske u Nemačkoj. Samo u Berlinu živi više od 2.000 poljskih beskućnika, dodao je Pavlos. Poljski Senat povećao je budžet za poljske državljane koji žive u inostranstvu na oko 24 miliona evra i pokrenuo posebne socijalne programe. „Poljske nevladine organizacije sada mogu da zatraže novac za projekte u inostranstvu, ukoliko sarađuju s nekom lokalnom partnerskom organizacijom“, objasnio je Pavlos. On je ujedno napomenuo da će fondacija „Barka“, koja već deluje u drugim zemljama s velikim brojem poljskih gastarbajtera, , uz pomoć novog budžeta sledeće godine početi sa radom i u Nemačkoj. Ipak, ukazao je Pavlos, još se ne zna koliko će poljskih socijalnih radnika raditi na tome.

Ne zna se tačno ni koliki je broj doseljenika iz zemalja istočne Evrope i sa Balkana koji pod teškim uslovima žive u Nemačkoj. „O tome nema istraživanja. Proteklih godina oko 1,5 miliona ljudi doselilo se iz zemalja EU. Računamo da oko 15 odsto njih nije uspelo i da oni žive u teškim uslovima. To bi, dakle, bilo između 200.000 i 300.000 ljudi“, procenjuje Ulrih Hermanes.

Međutim, nemačka Savezna radna zajednica za pomoć beskućnicima (BAG) polazi od toga da je broj beskućnika iz zemalja Evropske unije koji žive u Nemačkoj oko 50.000. Čak do 50 odsto onih koji su u velikim gradovima nemaju nikakav smeštaj, navodi BAG. U Nemačkoj je u 2016. godini oko 860.000 ljudi bilo bez krova nad glavom – to je u odnosu na 2014. rast za oko 150 odsto, a BAG za sledeću godinu prognozira dalji rast za oko 40 procenata. Predsednica tog udruženja Karin Kin apeluje na političare da konačno nešto urade: „Zahtevamo da se održi konferencija na samom vrhu o stanovanju i donese nacionalni akcioni plan za prevazilaženje problema nedostatka stambenog prostora. Za to smo još 2014. izneli koncept. Bio bi dobar znak kada bi se za to založila i kancelarka.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android