Doživotna robija: kazna za večnost?
14. januar 2019.
„U sudnicu je ušla sasvim mirna. Osmehom je pozdravila svoje advokate, a zatim sela. Bez ikakvih emocija. Čak i kada je objavljena presuda ostala je ledeno hladna. Zurila je u sudiju s rukama na stolu. Apsolutno je računala s ovakvom presudom.“
Ovako je nemački „Bild“ 11. jula 2018. godine izvestio iz minhenske sudnice u kojoj je toga dana Beati Čepe izrečena presuda doživotnog zatvora. Članica terorističke grupe Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU), osuđena je na tu kaznu kao saučesnica u ubistvu devetoro migranata (većinom turskog porekla) i jedne policajke.
Tako je završeno jedno od najvažnijih suđenja u istoriji posleratne Nemačke.
Za šta se izriče doživotni zatvor?
Doživotna robija je najteža kazna koja se može izreći u Nemačkoj. Obavezno se izriče za ubistvo, posebno teške slučajeve napada sa smrtnim ishodom (između ostalog tu spada i seksualno zlostavljanje dece sa smrtnim posledicama), za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, kao i za zločin protiv mira (poznat i kao zločin agresije, prvi put primenjen na suđenju nacističkim zvaničnicima u Nirnbergu 1945-49). Pored toga, doživotni zatvor može se izreći i za čin veleizdaje, kao i u još nekim slučajevima.
Kaznu doživotnog zatvora (Lebenslange Freiheitsstrafe) trebalo bi razlikovati od „preventivnog pritvora“ (Sicherungsverwahrung) koji takođe može da traje doživotno. Njegova svrha jeste da zaštiti društvo od pojedinca koji je već odslužio kaznu, ali se i dalje smatra opasnim. Preventivni pritvor nije kazna za krivično delo i zato uslovi u kojima se boravi moraju biti bolji nego u klasičnim zatvorima.
Kazna koja prevazilazi sve granice
U nemačkim zatvorima se, inače, u svakom trenutku nalazi oko 65.000 ljudi, odnosno oko 90 na 100.000 stanovnika. Poređenja radi, u SAD ih je čak osam puta više: 707 na 100.000 stanovnika. Ili – nezamislivih 2,3 miliona ljudi, što je procentualno više nego u SSSR-u u vreme Staljina.
Prema podacima iz marta 2017, kaznu doživotnog zatvora u Nemačkoj je služio 1.831 čovek – 1.720 muškaraca i 111 žena.
„Kazna doživotnog zatvora preuzela je ulogu smrtne kazne i to ne slučajno“, ocenjuje poznati nemački sudija Tomas Fišer, bivši predsedavajući Saveznom vrhovnom sudu. „Doživotni zatvor podrazumeva da se kazna trpi sve do smrti, a to prevazilazi sve granice – u svakom slučaju granice onih koji je izdržavaju, ali i onih koji je izriču i onih koji je sprovode. Jer, to podrazumeva da je onaj ko je kažnjen – kažnjen za svoju večnost“, napisao je Fišer u jednoj od svojih redovnih kolumni za list „Cajt“.
Uslovno oslobađanje?
Upravo zato je zakonodavac, uzimajući u obzir ljudsko dostojanstvo, predvideo da i osuđeni na doživotni zatvor imaju konkretnu šansu da nekada budu oslobođeni. Zakon im naime, najranije nakon 15 godina, omogućava da podnesu zahtev za uslovnim oslobađanjem. A nakon toga na svake dve godine. Biće pušteni ukoliko se nedvosmisleno utvrdi da osuđeni više ne predstavljaju opasnost po društvo.
U slučaju Beate Čepe to bi bilo moguće od 2026. Ipak, poznavaoci sudske prakse navode da se na tako nešto u Nemačkoj prosečno čeka 19 godina, a u Bavarskoj, pokrajini u kojoj je Čepeova osuđena, i duže. Ona bi realno mogla da podnese zahtev za uslovnim oslobađanjem tek nakon 22 ili 23 godine. A i to je – gotovo večnost.