Pravda je na kraju zadovoljena: za najveće ratne zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata izrečena je u Hagu najteža kazna po statutu suda koji su osnovale Ujedinjene nacije.

Kazna doživotnog zatvora izrečena Radovanu Karadžiću, ratnom predsedniku Republike Srpske, pre svega je satisfakcija za žrtve i potvrda da će one koji bezobzirno krše ljudska prava stići kazna.

Odbačene sve Karadžićeve žalbene osnove

Prvostepenu kaznu od 40 godina zatvora Karadžiću izreklo je Pretresno veće Haškog tribunala, a žalbeni postupak je vođen pred većem naslednika tog suda, Mehanizmom za međunarodne krivične postupke. Petoro žalbenih sudija, predsjedavajući Van Jonsen iz Danske, Vilijam H. Sekule iz Tanzanije, Hoze R. de Prada Solaesa iz Španije, Grasijela S. Gati Santana iz Urugvaja i Ivo Nelson de Kaires Batista Rosa iz Portugalije, usaglasili su se da kazna od 40 godina zatvora ne odražava težinu Karadžićevih krivičnih dela i odmerili mu maksimalnu kaznu doživotnog zatvora.

Žalbeno veće odbacilo je 45 žalbenih osnova koje je Karadžić ponudio pledirajući za oslobađajuću presudu, smanjenje kazne ili ponovno suđenje. Odbacilo je i sve žalbene osnove tužilaštva izuzev četvrte po kojoj je pretresno veće pogrešilo izričući kaznu od 40 godina zatvora i zahtevajući da se ona zameni najtežom koju Mehanizam može da odmeri. Sudije su ocenile da Pretresno veće u utvrđivanju Karadžićeve krivice nije nigde pogrešilo, da su izvedeni dokazi nesporni, a pobijanje utvrđenih činjenica nezasnovano.

Potvrda kazne za genocid

Žalbeno veće je potvrdilo kaznu koju je Pretresno veće izrekla Karadžiću za genocid u Srebrenici 1995, ali je potvrdilo i oslobođajuću presudu za optužbu po tački 1 – za genocid u još bosanskohercegovačkih opština: Bratunac, Foča, Ključ, Prijedor, Sanski Most, Vlasenica i Zvornik tri godine pre toga. Prva i druga tačka optužnice označavale su početak i kraj rata u Bosni i Hercegovini.

Ako bismo, poređenja radi, jedno pored drugog postavili ono što se zbivalo u prijedorskom kraju u aprilu i maju 1992. i u Srebrenici i njenoj okolini u julu 1995, utvrdilo bi se da su osnove počinjenih zločina iste, ali njihove kvalifikacije u presudama se razlikuju. I po pravosnažnoj presudi, u Prijedoru i još šest opština počinjeni su zločini protiv čovečnosti, u Srebrenici genocid. Izricanje najteže kazne na izvestan način tu razliku briše i iznosi na površinu ono što se duboko krilo u ideologiji, namerama i delatnosti glavnih protagonista rata koji su razorili zemlju Bosnu i Hercegovinu, razjedinili je, unazadili, udaljili od Evrope i savremenog sveta. Ideolozima rata, među kojima je Karadžić bio u samom vrhu, to je i bio cilj. Zločini i krv su produžetak plemenske istorije, masovne grobnice su pravile granice istorijskog bezizlaza i odvajale i još odvajaju Bosnu i Hercegovinu od savremenog sveta.

Težak zadatak tužilaštva

Na tužilaštvu je, kako u prvostepenom, tako i u žalbenom postupku bio izuzetno složen zadatak da ono što je bilo u ideološkim i mentalnim dubinama ovog protagoniste rata pravosudno obelodani konkretnim dokazima. Izrečena pravosnažna presuda potvrdila je da su dobro obavili svoj zadatak. Dokazana je suština: razbijanje dotadašnjeg zajedništva u BiH, koje nije bilo idealno, ali je bilo na dobrom putu da postane optimalno, nije bilo mogućno bez razbuktavanja nacionalističke mržnje, zločina, logora, progona i ubistava, kao i katastrofalnog razaranja tek međunarodno priznate zemlje, kako na društvenom, privrednom i ekonomskom planu, tako i u kulturnom, religioznom i kulturnom životu.

Zato je glavni tužilac Haškog tribunala, a zatim i Mehanizma, Serž Bramerc rekao da je zadovoljan presudom na doživotnu kaznu zatvora Radovanu Karadžiću, naglašavajući da je ona pre svega od značaja za žrtve i njihove porodice.

„Mogu pretpostaviti da će mediji reći da je ovo presuda protiv Srba, države Srbije, ali mi kažemo da je Karadžić lično osuđen, za ličnu odgovornost. Verujem da će neki reći da je heroj, ali on je od danas formalno ratni zločinac, jer je optužen za najteža djela – genocid, ubistva, istrebljenja“, rekao je Bramerc na konferenciji za novinare i istakao: „Nadam se da će društvima u bivšoj Jugoslaviji omogućiti da idu dalje“.

Može se pretpostaviti da je tužilac Bramerc imao na umu činjenicu da su ratni egzodusi opustošili zemlju Bosnu i Hercegovinu, i da se ti egzodusi nastavljaju i u miru. Rat je u tolikoj meri razorio životodajnu energiju zemlje da građani BiH, ma kojoj naciji pripadali, ni danas 23 godine po potpisivanju Dejtonskog sporazuma, nemaju mira i najveći broj želi da napusti svoju zemlju.

Karadžić je kao sopstveni branilac na haškom procesu sebe predstavio kao „psihijatra, pisca i čoveka mira“. Kao političar na zatvorenim brifinzima znatno pre rata vođama svoje partije ponavljao je kako se u Bosni i Hercegovini mora stvarati i održavati napeto i konfliktno stanje, ako u međunacionalnim odnosima u njihovim sredinama „nema problema“ stvarati ih, onemogućavati bilo kakvo mirno rešenje, iskorišćavati svaku situaciju za udaljavanje i sukobljavanje, i uspeo je: rat je izbio, a rat je nezamisliv bez zločina, ubijanja, žrtava i izbjeglištva. Za sve to je Karadžić kriv i za to je usledila kazna. Posle njegovog ideološkog i ratnog pohoda Bosna i Hercegovina nije ono što je bila i pitanje je hoće li ikad biti. I za to je kriv.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android