Dnevnik Berliner cajtung piše da je Srbija „našla način da ubrzano prosleđuje izbeglice“. U tekstu se zapravo navodi da izbeglice žele da se što kraće zadrže u Srbiji; „Ljudi su u zbegu, ali niko ne luta besciljno. Ne u Srbiji. Jer, Mađarska je zatvorila svoju južnu granicu kako sa Srbijom tako i sa Hrvatskom“. Navodi se i da su „srpski pomagači u Principovcu vrlo uigrani“ i vešti dok dele izbeglicama kese sa hlebom, konzervom ribe, jabukom, a tu je i komad sapuna. „U blizini su i sanitetlije i jedna psihološkinja, ali za većinu izbeglica najvažnije su utičnice za struju“ – jer se ljudi najčešće zadržavaju samo onoliko koliko je potrebno da im se napune mobilni telefoni. „Nijedna izbeglica se u Srbiji ne zadržava duže od 48 sati“.

Autor dalje objašnjava da Srbija „ni ne može da učini mnogo više“ za te ljude, jer je „i bez izbeglica u teškoćama“. „Šef vlade Vučić, doduše, u Beogradu novinarima ponosno saopštava da se zemlja stabilizovala. Ali, posle višegodišnje ekonomske propasti, 2015. prvi put može da se računa sa sasvim skromnim rastom. Državni dug raste sporije, a stopa nezaposlenosti je 19 odsto – no, iznosila je i 26 odsto [...] No, kada je reč o izbeglicama, premijer Vučić kaže da je Srbija spremna da preuzme i veću odgovornost, te da njegova zemlja dela u skladi sa vrednostima Evropske unije, iako joj ne pripada.“

List dalje citira jednog pripadnika Beogradskog centra za ljudska prava koji je Vučićeve izjave sarkastično prokomentarisao: „Da, vlada čini nešto za izbeglice. Samo ih šalje dalje što je brže moguće“.

List Di velt je objavio intervju sa hrvatskom ministarkom spoljnih poslova Vesnom Pusić. Povodom tvrdnji slovenačkog premijera da Hrvatska odbija saradnju oko izbeglica, ona je rekla da je ta kritika potpuno promašena, te da je krajnje vreme da umesto besmislenih optužbi počne saradnja. Prema njenim rečima, sve zemlje na Zapadnom Balkanu su suočene sa istim problemom, pa bi i Hrvatska mogla da optuži Srbiju da popušta previše izbeglica – „ali šta bi se time postiglo? Kada 10.000 izbeglica preko Grčke uđe u Makedoniju, onda svi znamo da će ti ljudi 24 sata kasnije biti kod nas.“

Pusićeva se založila za zajedničku evropsku politiku prema potražiocima azila. Ona je rekla i da je impresionirana vodećom ulogom nemačke kancelarke Angele Merkel u izbegličkoj krizi: „Ko još veruje da su ljudi u Siriji spakovali kofere samo zato što nemačka kancelarka nije htela da odredi gornju granicu kada je reč o broj izbeglica koje njena zemlja može da primi? Pre će biti ovako: Turska više nije spremna da sama snosi posledice građanskog rata u Siriji. Zato Turska sada pušta više izbeglica da otputuju, između ostalog i da bi Evropa videla kako izgleda suočavanje sa takvom navalom. Kada je reč o tom pitanju, u prošlosti smo premalo pružali podršku Turskoj.“

Di tagescajtung piše o situaciji u Sloveniji „gde su mnoge izbeglice koje su stigle iz Hrvatske morale da prespavaju noć na raskvašenom zemljištu“ i konstatuje da su „slovenačke vlasti potpuno preopterećene [...] policajci ne razumeju izbeglice, pa tako ni da mnogi neće da uđu u autobuse zato što još čekaju na članove svoje porodice. Neće da budu razdvojeni, dovikuje jedna Austrijanka. I pored toga, ljude teraju u autobuse – naposletku, već su izbrojani a ovde, za razliku od Hrvatske, nema prevodilaca koji znaju arapski. [...] Među ljudima koji čekaju se širi nezadovoljstvo. Skandiraju: Dojčland, Dojčland. Ne žele više da čekaju; dalji transport ka Austriji se za njih odvija prespor. Slovenija je novo usko grlo na putu izbeglica ka severu...“