Odnos sa komšijom je nešto posebno. Živi se vrata do vrata i svakodnevno se pozdravlja. Ponekad se kroz zid čuje šta onaj drugi radi, recimo kada se nešto razbije, svira muzika ili se neko glasno svađa. A opet se zapravo i ne poznajete. I poznato i strano u isto vreme — to je protivrečnost koja oduvek privlači, ne samo na Dan komšija 29. maja.

„Komšija je opasan jer može da prodre u tuđu privatnost i zato što je stalno prisutan“, kaže sociolog Valter Zibel, penzionisani profesor iz Oldenburga. „Od komšiluka se ne može pobeći.“ Sa prijateljima ili rodbinom, ako nastane problem, jednostavno više ne zoveš i ne odlaziš tamo. Ali, od komšije ne možeš da pobegneš.

Zanimljivo je, ali i pomalo uznemirujuće, zamisliti šta se sve događa odmah iza sopstvenog zida u dnevnoj sobi. Policija će imati bezbroj primera kada komšije „nisu imale pojma“ da pored njih živi najgori zločinac. Komšije su česta tema i filmova. Remek-delo na tu temu je i Hičkokov „Prozor u dvorište“, o čoveku koji, posmatrajući komšiju, razotkrije ubistvo. U glavnim ulogama su Džejms Stjuart i Grejs Keli.

Moj dom je moja tvrđava

U erotskom trileru „Sliver“ iz 1993. godine, naizgled anonimna zgrada na Menhetnu ispostavlja se kao mesto totalnog nadzora, sa kamerama skrivenim u svim stanovima. Za stanovnike Njujorka odavno se govori da vole da posmatraju komšije kroz teleskope. Neki iz svojih nebodera imaju pogled na stotine stanova i tako zaviruju u tuđu privatnost, a da te ljude nikada lično ne upoznaju.

Nemački ideal stanovanja bio je, ili je bar dugo bio, porodična kuća. Život bez komšija ili barem na distanci. U Engleskoj se kaže: „My home is my castle" (moj dom moja tvrđava). U 19. veku tamo su nastali beskrajni nizovi uskih, istih kuća u nizu. „Razlog je verovatno to što svaka engleska porodica, makar imala samo dva člana, ipak želi svoju kuću, sopstveni dvorac“, napisao je nemački pesnik Hajnrih Hajne.

U stvarnosti je Nemačkazemlja podstanara, a stanovanje u iznajmljenom stanu u većini slučajeva znači da ste okruženi komšijama. A te komšije se povremeno menjaju. Šta kada dođu „novi“? Tu je pametno zadržati pristojnu distancu, savetuje profesor Zibel. Može se ispostaviti da jednostavno ne odgovarate jedni drugima, pa je onda bolje ograničiti kontakt.

Kao minimum pristojnosti u Nemačkoj važi da se ljudi pozdrave. Ali to nije svuda tako i zavisi od nacionalne kulture. U mnogim međunarodnim metropolama komšije se ne pozdravljaju. To se ne smatra nepristojnim, već upravo kao znak obzira prema drugima: niko ne želi da se nameće. I svi znaju da, jednom kada počneš da se javljaš, to moraš stalno da radiš.

„Svojoj tvrđavi“ teže i Nemci u smislu da im je sopstveni dom gotovo sveti prostor koji treba zaštititi od radoznalih pogleda. Zato se ljudi skrivaju iza visokih ograda, gustih živica i debelih zavesa. Zibelu je razlog jasan: „U svakodnevici smo stalno izloženi posmatranju, pa je privatnost jedino mesto gde imamo pravo da budemo nevidljivi. Tamo smo sami sa sobom i na miru. To je velika vrednost."

Sirup po skupim odijelima

Čak i ako neko u principu ne želi kontakt sa komšijama, on se često nameće sam od sebe. Na primer kada nestane struje ili interneta. Tada želiš da znaš da li je isto i kod komšija. Ili, još neprijatnije: komšiji iznad pukne cev ili mu se prelije kada, pa voda procuri kroz plafon.

Kada je sadašnji generalni sekretar NATO-a Mark Rute još bio holandski premijer, starijoj komšinici iznad njega jednom se prevrnula tegla sirupa pa je gusta, lepljiva tečnost curila kroz pukotinu na plafonu pravo na njegova skupa italijanska odela, piše autorka njegove biografije Petra de Koning. Rute je to, navodno, primio mirno i jednostavno kupio nova odela. Doduše kao premijer mogao je to sebi i da priušti.

Ali, nisu svi tako opušteni. „Jedan sudija mi je rekao da postoje tri vrste posebno emotivnih sporova“, kaže Zibel. „Nasledstvo, razvodi i sporovi među komšijama. Upravo zato što ih ne možeš izbeći i jer se tiču najosetljivije stvari: privatnosti u kojoj želiš da imaš autonomiju.“

Posebno su problematične bašte. Ako rastinje iz komšijskog dvorišta pravi veliku senku i ostavlja žute fleke po travi, to može dovesti do bizarnih svađa o biologiji i prirodnom zelenilu. Ponekad je još i dobro ako se sve završi samo pretnjom baštenskim crevom.

Komšija je uvek tu

„Ni najbolji čovek na svetu ne može da živi u miru ako to ne dopušta zao komšija“, piše Fridrih Šiler. Ali Zibel podseća da postoji i druga izreka: „Bolji je blizak komšija nego dalek brat.“ To znači da komšija može biti važan izvor pomoći — i uvek je pri ruci.

Od komšije se mogu pozajmiti jaja ili mleko kada primetite da vam nedostaju, alat ili možda veća šerpa kada vam nakratko zatreba. A ponekad i više od toga, recimo da ga zamolite da tokom odmora zaliva cveće ili nahrani ribice. To najbolje funkcioniše kada je uzajamno. „Niko ne želi da ostane dužan komšiji“, kaže Zibel. Dobro je i imati nekoga ko će pripaziti da je sve u redu — mada ni tu ne treba preterivati i „zabijati nos“ u tuđ život.

Tokom pandemije korone komšije su u periodu zatvaranja odjednom postale veoma važne. Ljudi su jedni drugima obavljali kupovinu i pazili jedni na druge. Zibel se priseća kako su se u njegovom Oldenburgu mnoge komšije uveče dogovarale da zajedno pevaju na prozorima. „Komšiluk ima i veoma pozitivnu stranu“, kaže. „Dobre komšije svi žele. To je ta čežnja za sigurnošću, zajedništvom i spontanim kontaktima. Dobro susedstvo znači da zajednica funkcioniše.“

Iz takve želje nastao je i Dan komšija, a ideja je krenula iz Francuske. Cilj je povezati ljude kroz ulične proslave, buvljake i roštiljanje. I u Nemačkoj je danas 29. Maj, dan posvećen toj ideji, na poziv Fondacije Nebenan, neprofitne organizacije povezane sa platformom „nebenan.de“.

„Procenjujemo da učestvuju stotine hiljada ljudi“, kaže portparolka. „Uvek je dirljivo videti koliko nam se ljudi javlja već tokom priprema i jedva čekaju da započnu svoje akcije.“

Jer, uprkos svim mogućim sukobima, ne treba zaboraviti: komšije mogu biti i drage. Istina, ima i nepodnošljivih.