Njihova priča gotovo uvek je ista: nadaju se pristojnom životu, nekakvoj maloj kućici na Tajlandu i da imaju dovoljno novca da prehrane porodicu. Za školu se nema novca, mnoge su pre toga, još kao devojčice, radile „normalne“ poslove na polju ili u fabrici. Ali zarada je bila mala, često je i sama porodica umela da odluči da ona „ode na ulicu“.

Mnoge od njih počele su u javnim kućama ili na ulicama Bangkoka, Pataje ili drugim turističkim odredištima Tajlanda. Mušterije su, između ostalih bili i bogati, strani turisti, i zato je mnogo tih žena koje žele da odu u zemlje u kojima „novac leži na putu“.

„Mnoge znaju da će tamo gde odlaze da rade kao prostitutke. Spremne su da u Nemačkoj prodaju svoje telo za novac. Ali ne žele da prihvate da budu eksploatisane. Svesne su da će mesecima morati da otplaćuju dug posredniku, odnosno makrou, ali su pre toga mislile da će i uprkos tome moći nešto da uštede. Ali plaćanje tih dugova nikad ne prestaje“, kaže Ursa Lerdsrisuntad iz tajlandske humanitarne organizacije „Fondacija za žene“.

Strana zemlja, strani jezik...

Realnost je uvek sasvim drugačija od svih nadanja i snova: nađu se u stranoj zemlji, ne znaju jezik, nemaju nikakve kvalifikacije. O tome i nemačka policija može da napiše čitave knjige. Te žene mogu samo da komuniciraju samo sa makroima, sa kojima „često dele isto etničko, kulturno ili nacionalno poreklo, a što podstiče stvaranje odnosa zavisnosti“, piše u izvešću nemačkog Saveznog kriminalističkog ureda BKA.

Policija se s tim neprestano suočava prilikom racija. Nedavno je tako u Zigenu privedeno više od sto osoba nakon što je tamo iz Tajlanda stigla nova grupa žena i muškaraca. One obično prvo prolaze probni period u tamošnjim javnim kućama, a onda budu poslate u bordele širom Nemačke. Uhapšen je i bračni par – on je Nemac, a ona Tajlanđanka – koji se smatraju organizatorima dolaska nekoliko stotina prostitutki oba pola iz Tajlanda u Nemačku.

Teško je reći koliko ih ima – Ministarstvo zdravlja Tajlanda 2015. je navodilo brojku od pre 12.000 prostitutki u toj zemlji, iako Liz Hilton iz humanitarne organizacije „Fondacija za ohrabrivanje“ tvrdi da ih samo u Tajlandu ima bar 300.000. „U proseku imaju dvadesetak godina, iako ima prostitutki koje rade i sa preko šezdeset“, kaže Hiltonova. Veoma često su to samohrane majke, koje u pravilu moraju još i da se staraju za svoje roditelje. Tajlandske službe ne znaju koliko ih je otišlo u inostranstvo.

Lakše je uz „pomoć“ kriminalaca

Ipak, nije svaka strana prostitutka odmah i žrtva trgovaca ljudima, upozorava Livija Valenzize iz berlinskog udruženja za pomoć „Ban Jing“. Ima i žena – ili homoseksualnih muškaraca – koji su u Nemačku došli svojom voljom. No to je, za razliku od na primer prostitutki iz Rumunije ili Bugarske kojima u Nemačkoj ne trebaju nikakva dokumenta, povezano s dobijanjem bilo kakve vize. I tu na scenu stupa organizovani kriminal.

Prostitutke već u Tajlandu moraju da plate za „uslugu prevoza“ i „sigurnog posla“ u Nemačkoj. Za to dobijaju ili turističku vizu ili vizu koja im omogućava da u Nemačkoj rade kao bebisiterke u porodicama (Au Pair). Lični podaci su po pravilu izmišljeni, odnosno falsifikovani, ali one s takvom vizom uspevaju da dođu u Nemačku – „ako je falsifikat bio dobar“, kako nam kaže jedna bivša saradnica odeljenja za vize u jednoj nemačkoj ambasadi. Često ih odaju detalji, ali ni to ne mora da bude kraj. „Posrednici“ onda traže vizu u nekoj drugoj zemlji Šengena, iako je konačni cilj – Nemačka.

Malo koja sluti da će postati „roba“ koja se kupuje i prodaje drugim makroima i bordelima. A sve se to obavlja u senci jednog drugog kriminala – pre svega trgovine narkoticima. I sve to, naravno, traje samo dok prostitutka donosi novac, inače je za njih beskorisna. Izlaza praktično nema. Pa čak i ako budu uhapšene, od policije teško mogu da očekuju pomoć.

„Roba“ postaje „slučaj“

U policijskoj stanici njih čak 28 odsto priznaje službenicima da je prostitucija razlog njihovog boravka u Nemačkoj, iako, prema nalazu BKA, „te žrtve često nisu bile svesne stvarnih okolnosti i načina i opsega prostitucije na koju će biti prisiljene, a prevarene su i kada je reč o očekivanim prihodima“. Humanitarne organizacije doduše tvrde da je mnogo više njih znalo u što se upušta, a da policiji daju priznanje jer se nadaju da će im ona ipak pomoći da ostanu u Nemačkoj.

Teoretski, postoji propis koji može da im odloži izgon iz zemlje: „Godine 2011. usvojena je smernica Evropske unije za borbu protiv trgovca ljudima u kojoj je određeno da se pogođenima mora ostaviti rok u kojem mogu da donesu zrelu odluku o tome da li će da svedoče pred sudom ili ne“, kaže Livija Valenzize. Policija i tužilaštvo su takođe obavezni da obaveste humanitarna udruženja ako postoji sumnja na trgovinu ljudima ili prisilnu prostituciju. Ali stvarnost“, žali se aktivistkinja, izgleda sasvim drugačije.

Dok su bile sa kriminalcima bile su „roba“, a u policijskoj stanici postaju „slučaj“. A taj slučaj, između ostalog i voljom politike, treba što pre rešiti – progonom iz Nemačke. Često ni tužioci nisu zainteresovani da krenu protiv „velikih igrača“, odnosno ne misle da bi svedočenje neke obične prostitutke moglo bilo šta da im pomogne prilikom sastavljanja tužbe.

„Ako državno tužilaštvo ne nastavi istragu i ako ta žena više nije potrebna kao svedok, onda propada i mogućnost odlaganja progona“, kaže Valenzizeova. A povrh toga, veliko je pitanje da li je te žene u pritvoru bilo ko informisao o nekakavim smernicama Evropske unije – ako nije kontaktirana neka organizacija za ljudska prava. Za advokata, te nesrećne žene po pravilu nemaju novaca.

Sve u svemu, čak i ako ih je policija izvukla iz ruku kriminalaca, njihove šanse da ostanu u Nemačkoj su praktično nikakve. Jednog dana budu strpane u avion, a onda organizacije sa Tajlanda pokušavaju da se pobrinu za njih: „(Proterane) žene sa kojima razgovaramo često su besne. Činjenica da se tamo prave da će im pomoći, čitavu stvar čini samo još gorom“, kaže Liz Hilton. „Ne liči na pomoć kada te neko strpa u zatvor, a zatim i protera iz zemlje.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android