Delimični uspeh može se videti: saveznici predvođeni SAD izveli su protiv oko 6.000 vazdušnih napada protiv Islamske države (IS). Ubijeno je više hiljada džihadista. Linije na kojima su bili borci IS često su pomicane unazad. Međutim, ne dugoročno. Teroristi su se ponovo vraćali i otvarali nove frontove.

Večita igra mačke i miša ne ostavlja gotovo nikakve sumnje: borba protiv IS ne može se dobiti vojnim sredstvima ako se nastavi u dosadašnjem obliku. Sami vazdušni napadi su nedovoljni jer protiv gerilske taktike rakete malo toga postižu. Strategija IS je da napreduje u manjim i razbacanim grupama što napade raketama čini skupljim. Rečeno logikom rata: ako jedna raketa pogodi mali broj boraca, onda je potrebno ispaliti više raketa. Zbog toga je rat sve skuplji i doseže svotu koja se više ne može finansijski podneti, osim ako se ne uključe kopnene trupe. Za tako nešto SAD, što je razumljivo, nema volje.

Političke prepreke

Još veći problemi ovog rata su političke naravi. SAD u Siriju i Irak ne šalje svoje vojnike. Ali obučavaju tamošnje vojnike. Ipak, obuka u Iraku je problem jer se obavlja u dogovoru s iračkom vladom u kojoj dominiraju šiiti. Međutim, kada se radi o obuci sunitskih vojnika, vlada pokazuje suzdržanost. Ona pre svega računa na šiitske borce, pripadnike konfesije iz koje dolazi većina vodećih političara u državnom vrhu. Tako borba protiv sunitskog IS ima konfesionalnu konotaciju. U tome velikog udela ima Iran koji se angažuje u borbi protiv IS kako u Iraku tako i u Siriji. Iranske ekspertize doprinose tome da IS još više ne napreduje. S druge strane Iran deluje kontraproduktivno jer njegovo „prisustvo“ odvraća mnoge sunite da se uključe u borbu protiv IS.

Iran profitira tako što jača svoj uticaj u Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu – svuda gde može da računa na jaku podršku lokalnih šiita. Napredak u pregovorima o atomskom programu Teherana i znatno poboljšani odnosi prema Obaminoj administraciji podstiču hegemonijalne ambicije.

Iračke sunite to može samo uznemiriti. Da li se njihova vlada uopšte oseća odgovornim za živote sunitskih građana? Jer ne jednom su suniti doživeli da se njihov beg od džihadista IS završava pred Bagdadom, u koji im nije dozvoljen ulazak. Irak na taj način postaje država podela. Miroljubivi suniti, koji odbijaju da se pridruže teroristima, iz razumljivih razloga ne žele da stavljaju glavu u torbu ni za ovakav Irak.

Otrovan konfesionalizam

Ali to seže i dalje: stalna konfesionalizacija Iraka ne podstiče Tursku i druge sunitske države, posebno u Persijskom zalivu, da se po svaku cenu angažuju u borbi protiv Islamske države. Oni bi takođe želeli slom džihadista, ali ne tako da taj slom ojača uticaj Irana. Kalkulacija političara u Ankari ili Rijadu je da je gore biti izložen jakom Iranu nego jakim džihadistima, čiji dugoročni uspeh nije zagarantovan uprkos trenutnim pobedama.

Rat protiv Islamske države neće biti završen brzo. U svakom slučaju sve dok u regionu budu vladala konfesionalna razmišljanja. Iran na jednoj strani, Saudijska Arabija na drugoj: svemu tome poseban ritam daju ideološki tvrdolinijaši i Božji ratnici. Rat će trajati sve dok je tako i dok ga budu sledile vazalske države.

Region je proklet konfesionalnim podelama i tako se sam uništava. Sve dok bude trajao verski šovinizam na sunitskoj i šiitskoj strani, sve dok ne budu imali volje i snage da razmišljaju drugačije nego u pseudo-vjerskim kategorijama, Islamska država će napredovati.