Dokumenta Ministarstva za državnu bezbednost (MfS) bivše Istočne Nemačke DDR uvek su pratili sukobi. A i nije moglo da bude drugačije. Nikad ranije ostavština neke tajne službe nije secirana tako javno. Pokušaja da se to spreči bilo je tokom ključnih meseci mirne revolucije 1989/90 u oba dela Nemačke. Na istoku su zločinci Štazija već počeli da uništavaju dokumenta, kada su borci za ljudska prava to uspeli da spreče tako što su zauzeli centrale Štazija u Berlinu i drugim gradovima.

Sigurno je da bez njihove hrabre akcije, godinu dana nakon ponovnog nemačkog ujedinjenja ne bi došlo do osnivanja Ustanove za dokumenta Štazija, niti bi Joahim Gauk imao čime da upravlja. Aktuelni nemački predsednik je, naime, od 1991. do 2000. bio „Savezni poverenik za dokumenta Državne bezbednosti bivše Nemačke Demokratske Republike“. Na to mesto izabrao ga je parlament. Gauk je inače u poslednjem sazivu parlamenta DDR-a bio predsednik Posebnog odbora za kontrolu raspuštanja Ministarstva za državnu bezbednost.

Gaukov trijumf na sudu

Da je bilo po Helmutu Kolu, kancelaru ujedinjenja, dokumenta Štazija ostala bi nedostupna javnosti. Iza toga ne bi trebalo tražiti nekakave Kolove političke ili lične motive – to je jednostavno bilo u skladu sa zapadnonemačkim poimanju prava, odnosno da se tako osetljiva državne dokumenta drže pod ključem. Ali aktivisti za ljudska prava u bivšem DDR-u insistirali su da se žrtvama komunističke diktature omogući uvid u dosijea o njima.

Gauk je 1992. na berlinskom Upravnom sudu izborio još jednu pobedu. Zakon o dokumentima Štazija dobio je prednost u odnosu na Savezni zakon o zaštiti podataka. To olakšava uvid u brojna dokumenta koja bi inače ostala nepristupačna zbog pozivanja na zaštitu ličnih podataka.

Da je rad Ustanove za dokumenta Štazija bio uspešan, što je i prepoznato u celom svetu, u to danas, 25 godina nakon njenog osnivanja, nema više nikakve sumnje. U brojnim zemljama istočne Evrope, ali i Latinske Amerike i Bliskog istoka, ona služi kao uzor kako se suočiti sa sopstvenom diktaturom iz prošlosti. Zločinci uz pomoć dokumenata mogu da budu otkriveni i izvedeni pred sud. Žrtve mogu da dokažu da su zlostavljane iz političkih razloga. Tako je od slučaja do slučaja moguće obeštetiti žrtve – barem novčano.

Dokumenta služe i rehabilitaciji žrtava

Arhiviranje, istraživanje i otvaranje spisa Štauija ima, između ostalog, i obeležja širokog programa individualne i društvene rehabilitacije žrtava. Jer, i u DDR-u je, uprkos stotinama hiljada doušnika, naravno bilo i mnogo ljudi koji su se odupirali saradnji sa sveprisutnom tajnom službom. Rasvetliti tu stranu bio je važan zadatak te Ustanove već u prvoj deceniji njenog postojanja, a s vremenom je ona i dobijala na značaju.

Vreme velikih otkrića odavno je prošlo. Gaukova naslednica Marijane Birtler i njen naslednik Roland Jan, koji je tu funkciju preuzeo 2011, pažnju su još više usmerili na rasvetljavanje diktature. Dokumenta Štazija za to nude jedinstven materijal. Mnogo toga već je istraženo, ali ima još prostora za istraživanje. To će se događati u novim organizacionim strukturama: specijalni odbor stručnjaka dao je Bundestagu svoje preporuke.

„Držati sve pod kontrolom“

Dokumenta će verovatno biti prebačena u Savezni arhiv. Saveznog poverenika za dokumenta Štazija u dosadašnjem obliku verovatno više neće biti. Ali, već se nazire sukob oko načina sprovođenja tih preporuka, što je, s obzirom na osetljivost te teme, razumljivo.

Strahovi da će s prestankom postojanja Ustanove za dokumenta Štazija biti zatvoreno poglavlje o tajnoj službi nisu utemeljeni. I ubuduće će biti moguće zatražiti uvid u lični dosije. A naučnici će i ubuduće moći da otkrivaju važne činjenice i da ih objavljuju.

Mnogo toga je do sada završavalo u medijateci Štaiija. Aktuelni primer je odnos u bivšem DDR-u prema nuklearnoj katastrofi u Černobilju, 26. aprila 1986. godine. „Držati sve pod kontrolom“, naslov je dokumenata koji se može videti i na internetu. Taj naslov tačno odgovara težnjama Štazija.