„Odakle dolazim – sa Istoka ili sa Zapada?“ – To su me pitali na jednoj žurci povodom Pada berlinskog zida u Saksoniji. Reč je o studentima iz švajcarskog kantona Graubindena koji su posetili partnerski univerzitet u Mitvajdi. Za potrebe žurke na kampusu disko-klub je zidom od stiropora podeljen na dve polovine – u jednoj se puštala „istočna“ muzika, dakle šlageri i marševi, a u drugoj muzika iz „zapadnih“ devedesetih, rok, pop i Peter Mafaj. Na ulazu je svako upitan odakle dolazi – sa Istoka ili Zapada? U zavisnosti od odgovora, svako bi dobio odgovarajući pečat na ručni zglob i upućivao se u „svoju“ polovinu sale. U ponoć je, uz veliku euforiju, zid pokidan i izgažen, Istok i Zapad su se pomešali i počeli da igraju uz istu muziku – najnovije hitove.

Vraćam se na početak. Kada su me pitali odakle dolazim, za mene je bilo jasno: rođena sam u Rumuniji, u komunističkom istočnom bloku, znači, dolazim sa Istoka. Dobila sam odgovarajući pečat i uputila se u „istočnu“ polovinu sale. Opušteno sam igrala uz marševe čiji su me patriotski tekstovi uveseljavali, ali, umeli su i da me dirnu. U jednom trenutku sam pogledala ka vratima i ugledala moje studente kako pokušavaju da pregovaraju sa redarkom. Oni su odbijali čitavu igru sa pečatima i hteli su da im bude dozvoljeno da igraju u obe polovine sale. „Mi smo iz Švajcarske“, rekao je jedan od njih, više ozbiljno nego u šali: „Mi smo neutralni.“ Rekla sam im da odu u zapadnu polovinu, jer ćemo u ponoć ionako svi da se ponovo sretnemo i zajedno igramo.

Ali, studenti su se naljutili ma mene. Jer, ja sam dala da mi udare pečat pre nego što sam se konsultovala sa njima. Jer, ja sam bila jedna od njih, i trebalo je da se najpre konsultujem sa njima kako bismo našli rešenje koje će zadovoljiti sve.

Ova epizoda me je nagnala da nanovo definišem pojam domovine: s onu stranu pečata i domovinske muzike, domovina je mesto na kojem nešto može da se postigne, na kojem je neko aktivan građanin. Kao osoba sa dvostrukim državljanstvom (rumunsko-švajcarskim), ovde bih rado citirala definiciju domovine koju je dala Kancelarija za integraciju mog grada Ciriha: „Svaki čovek ima različite identitete i različite domovine. (...) Zadatak Švajcarske je da hoće da bude domovina. (...) Potrebno nam je mnogo Švajcarkinja i Švajcaraca, šta god oni još bili.“

Šteta što Švajcarska nije deo Evropske unije. U švajcarskoj demokratiji je ponikao poneki mlad građanin koji bi aktuelnim diskusijama o domovini koje se vode širom Evrope mogao da pruži solidan doprinos. Na primer, da domovina u prvom redu predstavlja zajednicu vrednosti.

Kao Švajcarkinja i – zahvaljujući rumunskom poreklu – građanka EU, osećam da sam u privilegovanom položaju, da mogu da preuzmem funkciju mosta. Trenutno smo svedoci teške krize, naša društva su stalno zadihana i izložena hirovima političke pijace. Ono što nam je trenutno potrebno, jeste kultura diskusije. Pojam domovine je u našem navodnom civilizovanom svetu u javnom diskursu propraćen konotacijama kakve postoje u religiji: postoji skrušenost, i uvek su tu oni koji su u potrazi, ali većina govornika želi da upečatljivim rečenicama temu obuhvati odjednom, kao da je njihov stav opštevažeći, i ljuti se zbog tobožnjeg neznanja onih koji se sa njima ne slažu.

Oni koji govore u svoje ime podrazumevaju da govore u ime svih, diskurs je obeležen strahovima i željama, a jezik ne odgovara realnosti, pun je izraza koji otežavaju diferenciranje, na primer, „zemlja dolaska“, „druga domovina“ ili „novi građani“.

U našem kulturnom nasleđu već postoje odlične definicije domovine. Meni se veoma sviđa kako toj temi pristupa film „Građanin Kejn“ – u njemu je ispričana priča o medijskom mogulu Čarlsu Fosteru Kejnu, od njegovog detinjstva, preko društvenog i političkog uspona, te njegovih veza i ljubavi, sve do smrti koju je dočekao kao prebogat, ali usamljen čovek. No, reporter, kroz čije pripovedanje pratimo Kejnov život, nikada neće shvatiti šta znače Kejnove poslednje reči: „Ružin pupoljak“. Jer, „ružin pupoljak“ je bio njegova domovina, domovina koju je ugledao u svojim poslednjim trenucima, pre nego što je ona, u formi starih sanki iz detinjstva, zajedno sa ostalim predmetima koji su smatrani bezvrednim, završila na lomači.

Taj osećaj pripadnosti domovini sam opisala u poslednjem romanu „Primarni osećaj nevinosti“ – pripovedam o tome šta domovina i emocionalna topografija mogu da učine. „Ružin pupoljak“ kod svakog ima drukčiju formu. Ponekad se probudim noću i u tami tražim jednonogi stočić moje bake na kojem je stajao kristalni bokal sa vodom; voda je svetlela i bacala svetle zrake na zidove. Sve je bilo tiho i mogla sam ponovo da se prepustim snu.

Nikada više posle toga nisam našla mir tih noći. Izrastamo iz primarnog osećanja nevinosti i prijatne naivnosti, ali zato postajemo neko ko svoj svet može da oblikuje prema slici izgubljenog raja: domovina se može naći – svuda.

*Dana Grigorčea, rođena 1979, je švajcarsko-rumunska spisateljica i filološkinja. 2011. je debitovala romanom „Baba Rada“, koji je napisala na nemačkom jeziku. 2015. je objavila roman „Primarni osećaj nevinosti“. Ostale tekstove iz serije Moja Evropa možete pronaćiOVDE
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android