Politika je uvek pomalo i šou biznis. Stoga ne čudi što novi američki predsednik Donald Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu jedan drugog javno obasipaju pohvalama.

Poruka bi trebalo da glasi: gledajte, ovde su dva državnika koji se dobro razumeju i koji bi zajednički mogli da nešto urade. Dva državnika koji će nakon mučnih godina sukoba između Trampovog prethodnika Obame i Netanjahua napokon okrenuti novu stranicu u američko-izraelskim odnosima. I koji će savladati sve prepreke u svezi s Iranom i njegovim nuklearnim planom, pobediti islamski terorizam i Bliskom istoku doneti dugo željeni mir.

Obojici političara bi u ovom trenutku dobro došao pokoji pozitivni medijski odjek. Trampu pogotovo. Jer problema u Beloj kući ima napretek: savetnik za nacionalnu bezbednost otpušten je nakon 24 dana službe; mediji i parlament neprestano zapitkuju o povezanosti Trampove ekipe s Rusima; problemi s dekretom o zabrani ulaska u zemlju, ministar rada koji daje ostavku i pre nego što će stupiti na dužnost. Bela kuća je u kriznom modusu, mada to sam Tramp nikada ne bi priznao.

I Netanjahu ima problema ali malo drugačije prirode. Radikalne snage unutar njegove hronično nestabilne vladajuće koalicije uporno traže aneksiju Zapadne obale a pobornici izgradnje jevrejskih naselja na palestinskim područjima vrše pritisak i razočarani su time što SAD još ne daju zeleno svetlo za neograničenu gradnju naselja. Demonstrativno jedinstvo između Trampa i Netanjahua, koji se privatno znaju još od osamdesetih i čije porodice su povezane prijateljskim vezama, bi izraelskom premijeru donelo bodove kod kuće. On se sada ponovno može predstavljati kao prijatelj najvažnijeg saveznika i jamstvo za sigurnost Izraela.

Obojici državnika su potrebni uspesi ili barem pozitivne slike a i pokoja zvučna vizija za budućnost Bliskog istoka. U te potonje vizije spada i inicijativa da se u pregovore oko budućnosti izraelsko-palestinskih odnosa ne uključe samo ove dve strane plus SAD, nego i susedne arapske zemlje poput Jordana i Egipta.

Netanjahu je ove susede nazvao „novim arapskim partnerima" ukazujući istovremeno da je vođstvima ovih ali i ostalih arapskih zemalja, poput Saudijske Arabije, pretnja od strane islamskog ekstremizma trenutno veća briga nego politika Izraela u okupiranim područjima.

Jedini problem: sva ta razmišljanja spadaju u kategoriju „račun bez krčmara". Jer široka arapska javnost nikada neće prihvatiti „regionalna rešenja" koja idu na štetu Palestinaca. Čak i autoritativni arapski režimi moraju voditi računa o raspoloženju svoje javnosti.

Slično važi i za drugu ideju koja se pojavila tokom konferencije za štampu nakon susreta. Rešenje za izraelsko-palestinski sukob ne mora po svaku cenu biti uspostavljanje dvaju država. Sada u obzir dolazi i jedna država. „Meni odgovara i jedno i drugo ako se Izraelci i Palestinci oko toga slože", rekao je Tramp.

Ali kako bi trebalo da izgleda taj „ultimativni dil" kako ga je nazvao Tramp? Zajednička država između reke Jordan i Sredozemlja? U tom slučaju bi Izrael dugoročno ili kratkoročno izgubio svoj jevrejski identitet. Povratak na stanje iz 1967. s Pojasom Gaze kao delom Egipta i područjem Zapadne obale kao delom kraljevine Jordana? Ili bi sve trebalo svesti na palestinsku samoupravu bez statusa države?

Sve to nije preterano realno. Istina glasi: ni Donald ni Bibi nemaju neku realnu viziju koja bi dovela do mirovnog plana za Bliski istok. Ali to zapravo i nije bio cilj susreta u Vašingtonu. Najvažnije je da su fotografije uspele i da šou ide dalje.