Još uvek su to samo nepotvrđeni medijski izveštaji, ali već izazivaju žestoke debate u SAD i Evropi: ruski predsednik Vladimir Putin i predsednik SAD Donald Tramp su se na svom samitu na Aljasci dogovorili da Ukrajina preda Rusiji regione Donjeck i Lugansk. Ali da li bi Ukrajini uopšte mogao da se nametne takav korak?

Putinov zahtev je da se ukrajinske oružane snage potpuno povuku sa područja Donbasa. U zamenu za to, ruski predsednik nudi da se borbena dejstva duž preostale linije fronta zamrznu – posebno u regionima Herson i Zaporožje na jugu Ukrajine, gde ruske trupe takođe drže značajne teritorije.

Donjeck i Lugansk: ukrajinski – ali bliski Rusiji

Putin je tokom proteklih godina više puta isticao značaj regiona Donjeck i Lugansk, koji zajedno čine takozvani Donbas. Po njegovim rečima, taj region je istorijski povezan sa Rusijom i nasleđem Sovjetskog Saveza. Međutim, prema državnom pravu, on pripada Ukrajini – i to nije bilo sporno čak ni u vreme SSSR.
 

Dok je, na primer, poluostrvo Krim tek 1954. tadašnji šef sovjetske vlade Nikita Hruščov predao Ukrajini – što se u Rusiji i danas smatra spornim – oblasti Donjeck i Lugansk su od osnivanja Ukrajinske sovjetske socijalističke republike 1919. neprekidno bile deo Ukrajine. I to je dugo važilo kao neosporno.

Istovremeno, Donbas je oduvek bio snažno obeležen ruskim uticajem. Još u 19. veku, a potom i u sovjetsko vreme, važio je za industrijsko jezgro bogato prirodnim resursima. U vreme procvata eksploatacije uglja, industrije čelika i hemijske industrije, mnogi ljudi iz čitavog SSSR, a naročito iz Rusije, išli su tamo u potrazi za poslom.

Tako je već pre 2014. većina tamošnjeg stanovništva govorila ruski; dok su građani u zapadnijim delovima zemlje želeli jače povezivanje sa Evropskom unijom, a ne s Moskvom, ovaj deo istočne Ukrajine ostao je uglavnom naklonjen Rusiji. I Viktor Janukovič, bivši predsednik blizak Kremlju, rođen je u Donjecku i u tom regionu je imao najjaču podršku.

Donbas – kamen spoticanja od 2014.

Kada je Janukovič u jeku majdanske revolucije 2014. svrgnut i pobegao u Moskvu, Donbas se definitivno pretvorio u jabuku razdora između Moskve i Kijeva. Moskva je potom anektirala poluostrvo Krim, dok su istočnom Ukrajinom počeli da se šire nemiri. Naoružane grupe, podržane ruskim oružjem i borcima, proglasile su stvaranje samoproglašenih „narodnih republika“ u Donjecku i Lugansku.

U Moskvi se očekivalo da će Ukrajinci koji govore ruski to podržati, ali to očekivanje se ispostavilo kao iluzija. Rat separatista u istočnoj Ukrajini dočekan je sa odbijanjem. Na predsedničkim izborima u Ukrajini 2019. birači su ubedljivo podržali Volodimira Zelenskog – i u delovima istočne Ukrajine koji su ostali pod kontrolom Kijeva. Sam Zelenski je odrastao govoreći ruski; njegov stav da želi da okonča sukob, a da pritom ne odustane od suvereniteta Ukrajine, naišao je na široko odobravanje.

Donbas je i na početku ruske invazije u februaru 2022. bio jedan od ključnih motiva za Vladimira Putina. On je tvrdio da su samoproglašene „narodne republike“ Donjeck i Lugansk zatražile pomoć od Moskve, obrazlažući time svoju „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini. Tvrdio je i da je ruskojezičko stanovništvo delova istočne Ukrajine pod kontrolom Kijeva suočeno s „genocidom“. Te tvrdnje do danas ničim nisu dokazane.

Zašto je jugoistok Ukrajine od velike geopolitičke važnosti

Danas se čitav Lugansk i oko 70 procenata Donjecka nalaze pod ruskom kontrolom. To znači da je oko 88 odsto čitavog Donbasa pod ruskom okupacijom. Procenjuje se u ta dva regiona živi više od četiri miliona ljudi. Tamo se ne nalaze samo ugalj i rude, već se pretpostavlja da ima i nalazišta litijuma, kobalta, titana i retkih minerala ključnih za proizvodnju važnih tehnoloških dobara.

Za Rusiju obe oblasti imaju i strateški značaj zbog kopnene veze s Krimom. To poluostrvo je sa ruske teritorije inače dostupno samo preko takozvanog Kerčkog mosta.

Ako bi Donbas pripao Rusiji, a linija fronta u oblastima Zaporožje i Herson bila „zamrznuta“ – što znači da bi ostale pod ruskom okupacijom – Krim bi za Rusiju bio dostupan i kopnenim putem. Time bi Ukrajina trajno bila odsečena od Azovskog mora – dela Crnog mora između Krima i Rusije.

Donbas kao ukrajinski fortifikacioni pojas

I za Ukrajinu Donbas ima veliki – na samo ekonomski - značaj. U delovima koji su još uvek pod kontrolom Kijeva, Ukrajina je formirala takozvani fortifikacioni pojas. To je najvažnija odbrambena linija koja sprečava Rusiju da prodre dublje ka centralnoj Ukrajini. Radi se o nekoliko ključnih gradova i utvrđenih položaja – Kramatorsk, Slavjansk ili Konstantinovka – koje Ukrajina i pored velikih gubitaka uporno drži. Iza tog odbrambenog pojasa prostiru se široke, otvorene ravnice centralne Ukrajine, koje bi bez odbrambene linije bile izuzetno ranjive u slučaju nove ruske ofanzive.

Zbog toga za predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog predaja preostalih delova Donbasa ne dolazi u obzir – osim ako ne bi postojale dalekosežne i čvrste bezbednosne garantije.

Ali, i na unutrašnjepolitičkom planu bi za njega bilo gotovo nemoguće da to sprovede. S jedne strane, ustav države mu zabranjuje takvo postupanje. S druge strane, takva mera bi i u Ukrajini bila krajnje nepopularna: prema anketi Kijevskog međunarodnog instituta za sociologiju, oko 75 odsto Ukrajinaca odbacuje teritorijalne ustupke Rusiji.