Skoro da bismo mogli da žalimo Socijaldemokratsku partiju Nemačke. Nedeljama su lideri SPD Olaf Šolc i Andrea Nales bespomoćno gledali kako se njihovi koalicioni partneri iz CDU i CSU gotovo demontiraju. A SPD je pozivala na razum, upozoravala na nesagledive posledice koje bi mogle dovedu do pada vlade. Čak je i sama predlagala plan u pet tačaka o politici prema azilantima. Ali u sveopštoj kakofoniji, to je ostalo neprimećeno.
Onda se nemačka kancelarka i šefica CDU, u poslednjem trenutku dogovorila sa svojim ministrom unutarnjih poslova i šefom CSU – nakon što su gotovo uništili koaliciju i naneli ogromnu štetu poverenju u politiku. A onda su svoj kompromis socijaldemokratama grubo predstavili i istovremeno im stavili pištolj na slepoočnicu, sve pod motom: sada to lepo prihvatite.
Dilema
SPD je tako ponovo u zamci: prihvatanje sporazum bila bi izdaja dosadašnje pozicije koja je pre samo par meseci dogovorena u okviru sporazuma o formiranju vladajuće koalicije. U tom sporazumu se, da podsetimo, govori o „evropskom rešenju“. Doduše, jeste postignut dogovor o formiranju tzv. prihvatnih centara, ali, kako je SPD u prošlosti neprestano ponavljala – nekakvi zatvoreni prihvatni centri za izbeglice bili bi isto što i ograđeni logori. A to je za SPD neprihvatljivo, i predsednica te stranke Andrea Nales to je juče još jednom naglasila.
Ali ukoliko SPD odbije kompromis koji su postigli CDU i CSU, ona bi mogla da krizu koja je s mnogo napora zakrpljena, ponovo punom snagom da rasplamsa – i to ovoga puta u sasvim novom pravcu. Odjednom bi socijaldemokrate bile te kojima bi bila pripisana krivica. Raspad koalicije verovatno bi za posledicu imao nove izbore, od kojih SPD strahuje, jer u istraživanjima javnog mnjenja beleži veoma malu podršku.
Zato Andrea Nahles intenzivno traga za linijom koja bi umirila i članstvo SPD i njeno biračko telo. Naime, dok se pre svega levo krilo SPD, ali većina nosilaca funkcija i mandata iz redova te stranke žestoko bori protiv kompromisa CDU/CSU, većina Nemaca, ali i birača SPD, u međuvremenu ima daleko strožiji odnos kada je reč o politici prema izbeglicama. Može li SPD uopšte da izađe iz te situacije, a da ne izgubi obraz?
Skoro da bismo mogli da žalimo SPD. Ona je pomalo kao glavni lik neke grčke tragedije: bez obzira šta uradi, na kraju ne može da spreči sopstvenu propast.
Istorija se ponavlja
Socijaldemokrate su bile pred sličnom dilemom već početkom ove godine, onda kada su propali pregovori o formiranju tzv. Jamajka-koalicije (CDU/CSU-FDP-Zeleni). A i kandidat SPD za kancelara Martin Šulc je obećavao: SPD nikada više neće ući u koaliciji koju vodi Angela Merkel. Ipak, odjednom se Nemačka našla u situaciji da nema opciju za formiranje vlade i – socijaldemokrate su morale da se odluče: da li ostaju pri svome „Ne“ tzv. Velikoj koaliciji (CDU/CSU-SPD), ili da je ipak još jednom prihvate i preuzmu odgovornost za formiranje vlade?
Rezultat je poznat. Brojni članovi SPD su s pesnicom stisnutom u džepu glasali za ulazak u Veliku koaliciju – s jedne strane zbog državnog interesa, a s druge, zbog sasvim osnovanog straha od novih izbora. Tako će verovatno biti i ovoga puta. Verovatno je da će biti par nekakavih promena, ali na kraju će Andrea Nales, sa stisnutom pesnicom u džepu, morati da proguta gorku pilulu koju su joj domohrišćani dobacili. I to je najlošija od svih mogućih opcija koje SPD ima.
Utisak koji nastavlja da se utvrđuje među nemačkim stanovništvom po SPD je razoran: ta stranka ostaje dosledno nedosledna. Nastavlja se propadanje nekada tako ponosne, narodne stranke. I pored svih nespornih grešaka koje je stranka prethodno napravila, ostaje sledeće: skoro da možemo da žalimo SPD. Samo, nijedna stranka nikada nije bila izabrana iz sažaljenja.