Evropa s čuđenjem, delom i u šoku, prati ono što se upravo događa u SAD. Zemlja koja se smatra kolevkom moderne demokratije tetura. Još dok se broje glasovi birača, aktuelni predsednik već govori o izbornoj prevari. Evropski političari upozoravaju na (moguću) opasnu ustavnu krizu. Mnogi jednostavno ne mogu da shvate da uopšte postoje Amerikanci koji su odlučili da ponovo daju svoj glas Donaldu Trampu.
Evropa je razočarana, pomalo uvređena – i razmišlja. Pouzdani transatlantski partner nam je u protekle četiri godine postao stran. Izborni krimić u SAD? Najradije bi da ga uopšte nije ni bilo. Povratak u bilo kakav oblik normalnosti, ponovno uspostavljanje izgubljenog poverenja, i to po mogućstvu što brže – to je bila želja Berlina, Pariza i Madrida.
-pročitajte još: Brisel priželjkuje Bajdena
Kalkulacije kao deviza američki politike
Ali, upravo ovi izbori nam pokazuju koliko je besmisleno idealizovati Ameriku. Naš pogled na naciju koja sama sebe tako rado opisuje kao „Grad na brdu“, pogled koji je toliko idealizovan i iz mnogih razloga itekako razumljiv, već duže vreme je neutemeljen. Tako je to bilo za vreme Baraka Obame, tako će biti i za vreme Džoa Bajdena.
S druge strane, Amerika je oduvek imala pragmatičan pristup u odnosima sa partnerima. Gde to oni koriste našim interesima – to je uvek najvažnije pitanje za američku spoljnu politiku. Istina je da postoji posebna veza između Evrope i SAD, veza koja počiva na zajedničkim vrednostima i zajedničkoj istoriji. Naravno. Ali, istovremeno, Vašington prilično hladno kod svakog partnerstva ukalkuliše faktor „troškovi-korist“.
Važna je trezvena analiza
Još tokom mandata Baraka Obame fokus američke vlade preusmeren je ka Pacifiku. Ubuduće će Vašington zaokupljati pre svega utakmica s Kinom. SAD već odavno ne žele da budu svetski policajac. „Kupuj američko“ i „zapošljavaj Amerikance“ – ta dva slogana će i idućih godina ostati popularni. I Džo Bajden će, pod uslovom da je on pobedio na izborima, imati jasne zahteve koje će upućivati Evropljanima. A ti zahtevi se u suštini neće mnogo razlikovati od onih koje je imala Trampova vlada.
Što se Evropska unija pre s tim pomiri, to će biti bolje. A još bolje bi bilo da se deluje na odgovarajući način. Valja priznati da cilj strateške autonomije Evrope leži u nekoj dalekoj budućnosti. Ne postoji alternativa igranju veće geopolitičke uloge, odnosno preuzimanju više odgovornosti za sopstvenu, evropsku bezbednost.
Evropa mora da se probudi
Jasno je da Evropa ne može sa se odrekne SAD kao partnera. Potrebni smo jedni drugima, profitiramo jedni od drugih. Ali Evropa mora pred Amerikancima da nastupi s više samopouzdanja. Amerika je sinonim za vojnu nadmoć, za haj-tek iż Silicijumske doline, za bezgraničnu slobodu. Ali u međuvremenu s Amerikom povezujemo i nejednakost šansi, sumnjivu deregulaciju privrede i ekscesivni kapitalizam.
Ne znači da i dalje ne bi trebalo voleti mnogo toga kada je reč o Americi. Ili se diviti američkoj istoriji i američkom optimizmu. Politički bi međutim Evropi od veće koristi bilo da u odnosima sa SAD počne da nastupa proračunato i samopouzdano. I da se manje fiksira na Belu kuću i čoveka koji u njoj stanuje.