Postoji velika koncentracija na medijskom tržištu a Vučić i njegov državni vrh kao najmoćniji zakupci reklamnog prostora ili direktni poslodavci u javnim servisima imaju značajan uticaj na izveštavanje. Ovako se može sažeti izveštaj koji je obelodanjen u Beogradu i Berlinu. Čak su i sprovedene privatizacije pogoršale situaciju.

Dakle, po stoti put vidimo golog cara. I kažemo da je nag. A iz dvotrećinski upodobljenih medija nam odjekuje – živeo car!

Velike medijske grupe podelile su kolač. To znači da je u Srbiji vest ono što na televiziji, radiju ili u štampi odluči nekoliko ljudi. Novinari slabo plaćeni, redakcije krpe kraj s krajem. Ekonomski pritisak je efikasniji od pretnje robijom. A moćne mušterije kao što su ministarstva, državne institucije i firme, znaju kako da upodobe sumnjičavce. Nema transparentnih kriterija za trošenje javnog novca za oglašavanje, pa se zna u čijoj je ruci batina. Veži konja gde ti gazda kaže. Kikindske novine ne mogu da duguju porez, a Pink može.

Izveštaj ističe i istraživački fundira već poznate stvari – dvorsko i udvoričko izveštavanje u Srbiji je najrasprostranjeniji vid suočavanja sa moćnom vladajućom klikom. 

A oni koji ne spadaju u užu ili širu dvorsku svitu (CINS, KRIK, BIRN, istinomer.rs, insajder.net, cenzolovka.rs, juznevesti.com, voice.org.rs, pescanik.net, pistaljka.rs) suočeni su sa teškim difamiranjem medijskih pit-bulova aktuelne vlasti. Oni su „strani plaćenici“ koje finansira Evropska unija u koju Vučić svim silama želi da uvede Srbiju. Ko je tu lud?

Tako se broj nezavisnih medija topi, a zabava banalnostima umnožava. Na smrt se zabavljamo.

U Srbiji je sprovedena i takozvana uspešna privatizacija medija, pri čemu je svega pola medija stvarno privatizovano, pola zatvoreno, a 1000 ljudi je ostalo bez posla. Od tada se za skoro šestinu medija uopšte ne zna ko im je vlasnik! Ali sadržaji koji oni nude i način izveštavanja kažu da nema reči o carevoj golotinji. Prevedeno na srpski – te medije kupilo nešto bezoblično i anonimno, ali blisko vlasti.

Pa hajde reci nešto o carevom ruhu!

Ovako savršen sistem koji kombinuje ekonomsku ucenu, blaćenje po tabloidima, “razvlačenje pameti” medijskim bombardovanjem projektila tipa Vučić, ovako kapilarno sveobuhvatno hvatanje celog društva za gušu nije pošlo za rukom ni Miloševiću na vrhuncu moći.

A na internetu sačekuša botova.

Srbija se više ne prepoznaje u kritičkom ogledalu i ne čuje one koji joj dovikuju da samo istina isceljuje. Srbija je medijski talac jedne narcisoidne grupice koja želi da od zemlje napravi apsolutnu sobu odjeka. Odaju koja je u stanju da umnogostruči svaku banalnu opasku gospodara.

I sve to uz trubače. I hajmo ruke gore!