Subota u jednom manjem klubu u Srbiji. Mrkli mrak i hard tehno. Na vratima neki devojčurak sedi na šank stolici, kosa prebačena preko lica, sporo đuska uz zvuke elektronike. „Malopre je došla da pita da li mogu da joj prodam dve rakije za sto dinara. Kaže nema više, sve je dala na spid“, priča nam šanker.

Tek pod svetlom u toaletu razaznaju im se lica. U redu ispred kabina, čini se, mahom dvadesetogodišnjaci. Gazda lokala nam priča: „Evo, morao sam fiksiram ogledalo za zid, jer skidaju ogledalo da izvlače crte na staklu.“ Više se, kaže, ne skriva ni ko prodaje, ni ko uzima.

Otvoreno, ali i dostupno i jeftino, priča nam i jedna devojka koja priznaje da spid koristi svakog vikenda, jer je drži budnom i pomaže da „izgura do jutra“. „Jako je lako nabaviti. A spid je oko hiljadu dinara gram ili ako kupiš pet grama, to je tri do četiri hiljade. Ekser je do hiljadu. Meni je za veče dovoljan jedan. Najviše sam uzela dva, a kod spida, što češće uzimaš, slabije je, pa dođeš do grama“, priča ona.

Umiru deca

„Ne postoji mesto u Srbiji gde osoba koja želi ne može da pronađe kanabis ili spid u roku od jednog dana“, priča za DW Bojan Arsenijević iz organizacije „ReGeneracija“. Njihovo istraživanje na uzorku od više od 3.500 ljudi pokazalo je da je upotreba psihoaktivnih supstanci uobičajena širom Srbije, a 55 odsto korisnika čini to u klubovima i tokom izlazaka. Najpopularnije psihoaktivne supstance su alkohol i kanabis, a potom spid, ekstazi i kokain.

Kada je na kućnoj žurci u Aranđelovcu od ekstazija umrla devojčica od 15 godina, o sveprisustnosti i dostupnosti droga ponovo je počelo glasno da se govori. „Ja sam se frapirala“, kaže jedna Aranđelovčanka. „Samo sam sela, jer i ja imam dvoje ženske dece i prvo sam pomislila na njih, kako ću da ih pustim sutra u grad.“ „Šokiran sam“, ponavlja i njen sugrađanin koji radi kao rukometni trener. „To je uzrast koji ja treniram i bio sam malo uplašen.“

Aranđelovac, međutim, nije prvi slučaj da je od droge umrla osoba mlađa od 20 godina. U junu je u tri različita grada u sedam dana umrlo troje tinejdžera, a Bojan Arsenijević kaže da je tih slučajeva u poslednjih godinu dana bilo još. Evidenciju je, međutim, teško voditi. „Jako je teško doći do podataka, jer se čak ni smrtni slučajevi skoro nikada ne vode kao overdoz, nego prema onome što je zaista uzrok smrti. A uzrok smrti nikad nije supstanca koju su uzeli, nego, na primer kod ove dece toplotni udar“, priča Arsenijević.

Razlozi, kaže, ne leže u kvalitetu droge, kako to navode laici, već u neznanju onih koji drogu odlučuju da probaju. „Ekstazi danas ima jačinu kao devedesetih kad mu je cena bila 25-30 maraka. Jedna tableta ima 100, 120, do čak 300 miligrama supstance. 120 je ok doza, a 300 je prevelika i dve tablete mogu osobu da dovedu u vrlo rizično stanje. Oko gram te supstance bi polovinu ljudi ubio“, priča Arsenijević. „Znači supstanca je jaka, a među njima postoji trend takmičenja, i to su nam ove godine potvrdili u razgovorima na festivalima. I postoji trend da se dokazuju pred starijima.“

Osim toga što ne znaju koliko bi smeli da uzmu, ne znaju ni kako da konzumiraju drogu. „Ne piju vodu, nego konzumiraju alkohol, energetska pića, đuskaju i sve to dovodi do još većeg zagrevanja tela i većina njih umre zbog toplotnog udara“, objašnjava Bojan Arsenijević iz „ReGeneracije“.

Njihovo istraživanje je pokazalo i da je svaka deseta osoba uzela supstancu za koju apsolutno ne zna šta je. „Znači neko je pitao hoćeš li – šta je – ne znam – hajde dobro, hoću. Često ni dileri nemaju pojma šta prodaju. A Kinezi, recimo, manje više na dva-tri dana izbacuju novu supstancu koja nije ni na jednoj listi, o kojoj se ne zna ništa sem da ima neko dejstvo, ali opet ne znamo kakva su dugoročna dejstva i to je problem sa mnogim supstancama.“

„Dajemo vam sedam dana“

Problem je što je droga dostupna na svakom koraku, kao da se kupuje na trafici, poručuju Aranđelovčani, i što država po tom pitanju ne radi dovoljno. Zato su se oni digli na noge. Pod parolom „Ne okreći glavu, reci ne“ izašli su na protestnu šetnju, a vlastima isporučili spisak od 11 zahteva i dali im sedam dana da ih ispune.

„Da institucije rade svoj posao, verovatno ne bi bilo toliko dostupno. Mora da postoji neka kočnica, jer nemoguće je da oni ne znaju u ovako malom gradu šta ko radi. A ako oni stvarno ne znaju, trebalo bi da dođu neki ljudi koji znaju“, priča za DW Ivan Ivanović iz grupe „Aranđelovčani i Aranđelovčanke“.

I on i Arsenijević slažu se da u institucijama postoje ljudi koji „žmure na jedno oko“. „Neki tvrde da je kočnica policija, neki da je tužilaštvo, da predmeti stoje, da se postižu nagodbe. Mi smo tražili izveštaje od policije, javnog tužioca, suda, da ih uporedimo – koliko je ljudi uhapšeno, koliko procesuirano“, kaže Ivanović.

Ipak, ne negira da je reakcija već stigla. U Aranđelovcu se, kaže, na ulicama vidi veće prisustvo policije – u uniformi i civilu. MUP je juče saopštio i da je u više akcija zbog trgovine drogom i oružjem uhapšena 21 osoba. „Verujem da naša policija ima dovoljno informacija i da radi dobro svoj posao“, smatra Bojan Arsenijević.

„Najviše su skoncentrisani na kanabis i heroin koji prolazi kroz našu zemlju, ali mislim da nemaju interes za određene supstance, jer nije dovoljno za slikanje, a kad skupe tonu kanabisa, to je baš zgodno. S tabletama to nije slučaj“, kaže Arsenijević.

Za pravi uspeh, potrebne su oštrije kazne, dodaje Ivanović. „Kad policajac odradi svoj posao i kad on tog istog dilera kog je uhvatio vidi napolju kroz deset dana, on se onda pita zašto to radi i to je možda najveći poraz“, kaže Ivan Ivanović. „Većina dilera sad podleže nagodbi i smiri se dve godine, sve se radi telefonima, njemu ne treba da napušta kuću da nastavi da radi.“

Edukacija, edukacija, edukacija

U „ReGeneraciji“ se ipak ne slažu da bi drastične kazne donele boljitak. „Što više neku stvar zabranjujemo, to je veći izazov“, kaže Arsenijević i navodi primer Portugala koji je pre deset godina doneo odluku o dekriminalizaciji. „Pokazalo se da kasnije kreću, jer nisi faca, nije nikakva fama, nije toliko zabranjeno, nećeš krivično odgovarati, a ako ti nađu neku veću količinu, ako vide da si u problemu, uputiće te na razne servise koji će da ti pomognu“, objašnjava Arsenijević. „Kod nas je sve zločin-kazna, crno-belo, a ništa nije crno-belo.“

I jedni i drugi se, međutim, zalažu sa edukaciju, što roditelja, što dece od najranijeg uzrasta, ali po drugom modelu, jer edukacije po školama koje drže pripadnici MUP-a, slažu se naši sagovornici, gotovo su beskorisne. „To nikad nije imalo neki učinak i sva naša iskustva pokazuju da su potrebni vršnjački edukatori. Jedino njih kapiraju kako treba, svi ostali su smarači – bilo da dođe čika iz MUP-a koji ih plaši babarogama ili da dođem ja koji im ispričam neku gotivnu priču“, kaže Arsenijević.

Edukacija je nužna i za roditelje, insistiraju Aranđelovčani, i priznaju da ni većina njih ne zna apsolutno ništa o drogama. „Da nauče kako da prepoznaju problem, kako da razgovaraju, jer postoji mnogo roditelja koji ne znaju, a najveći je problem onih roditelja koji ponavljaju ne radi to moje dete i ne mogu da prihvate da imaju problem“, priča Ivanović.

U međuvremenu, „ReGeneracija“ se zalaže za rešenja koja su u drugim zemljama već dala rezultate, kao što je drag čeking (drug checking). „Znači punktovi na velikim dešavanjima na kojima bi mogli anonimno i bez rizika da ostave nešto kao bris droge i za pola sata dođu po rezultate i vide o kojoj se supstanci radi i ima li još nečega unutra ili uopšte nije supstanca koju si platio“, objašnjava Arsenijević.

On navodi još primera u kojima se država otvorila za politike takozvanog „smanjenja štete“. „U Amsterdamu, recimo, neko je prodavao tajlandski heroin kao kokain i nekoliko ljudi je umrlo u kratkom periodu, i onda je vlast stavila bilborde po gradu koji poručuju kokain koji kupujete nije kokain, jer kokain koji kupuju može da ih ubije“, priča Arsenijević.

U Srbiji sve to i dalje zvuči kao naučna fantastika. Najveći otpor, kažu, dolazi od policije. „Oni misle da bi učinili preveliku uslugu dilerima, ali sa naše tačke gledište, to što bi neki diler profitirao možda od toga, opet je bolje da zna šta prodaje, nego da nam deca umiru, kao što se sad dešava“, zaključuje Arsenijević.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android