Verovatno svi koji ovo čitaju znaju osećaj: listamo tajmlajn na društvenim mrežama, na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, i kada konačno odvojimo pocrvenele oči od ekrana, shvatimo da nam je u tome prošlo još sat vremena života.
Te platforme žderu vreme – to im je i namera. Naše vreme i pažnja su pogonsko gorivo na kojem su koncerni iz Silicijumske doline postali najbogatija preduzeća sveta. Naši podaci koje usput pecaju samo podmazuju mašinu.
U borbi za pažnju nema plišanih rukavica. Kao kolateralna šteta ostaju nam sve razvaljenija društva, puna besa, polarizovana, deprimirana, dezinformisana i podložna ribarima ljudskih duša svih boja.
Na pitanje šta sledeće da prikaže korisniku, algoritam uvek ima isti cilj: da otkrije ono što nas prikiva za ekran, što nas tera na reakciju i sprečava da napustimo platformu. A to je uvek ono što budi najjača osećanja. A koji se osećaj najlakše budi? Strah. On ide ruku pod ruku sa besom.
Tu je makar deo odgovora ako se pitate kako vaši poznanici odjednom psuju sve redom, jer misle da ih truju kemtrejlsi ili da Bil Gejts čipovima iz vakcina hoće da podjarmi čovečanstvo. Kad algoritam ponudi sledeći sadržaj, svejedno mu je da li je to istina ili laž i da li pogubno utiče na korisnike. Važno je samo da nastavi da klikće.
Kako bi se unovčila naša pažnja, u toj tehnološkoj spirali sunovrata prednost dobijaju uvek ekstremni sadržaji. „Glasovi razuma“ su dosadni. Kritičari taj poslovni model nazivaju hate for profit (mržnjom do profita). Sve i da je svaka stota osoba podložna teorijama zavere: Fejsbuk ima preko dve milijarde korisnika, Jutjub oko dve milijarde, pa računajte.
Društvene mreže kao čvorište informacija sve više određuju kako pojmimo svet. Dok neprovereni i ekstremni sadržaji sa rubova društva naplavljuju sam centar, proverene informacije koje objavljuju etablirani mediji sve češće moraju da se plate, jer mediji drukčije ne mogu da opstanu.
Demokratija živi od informisanih građana koji imaju osnov da razgovaraju jedni sa drugima. Lako se može pretpostaviti kuda putuje društvo neinformisanih ljudi koji više ne nalaze zajednički jezik.
U poslednje vreme Fejsbuk, Gugl i drugi pod javnim pritiskom malkice menjaju politiku i zapošljavaju po nekoliko studenata da brišu najodvratnije objave. Ali to nije dovoljno.
Reaktivni pristup ničemu ne vodi sve dok uspeh koncerna počiva na ciljanju najnižih strasti korisnika, bez obaziranja na štetu. Platforme već sada igraju tako bitnu ulogu u našim životima da im moraju biti nametnuta stroga pravila baš kao za snabdevanje srtrujom ili vodom. Za opšte zdravlje je logičnije da se pijaća voda prečisti pre nego što se pusti u vodovod, umesto da svako kod kuće ima skupo postrojenje za filtriranje.
Društvene mreže se moraju tretirati sa jednakom pažnjom. To ne znači da sadržaj treba „cenzurisati“. Veliki korak bi bio da se ekstremni sadržaji makar ne forisaraju. Još veći da algoritam najpre nudi ono što koristi pojedincu i društvu. Dozvolu za rad treba da imaju one platforme kojima su ljudi ispred profita.
Naša pažnja je isuviše dragocen resurs da bi se bez ikakvih pravila prepustila koncernima. Hvala na pažnji!