DW: Prvi put se predstavlja viđenje selefija sa sociopsihološkog aspekta. Koji je cilj Vaše studije?

Srđan Puhalo: Kada svakodnevno čitate o tim strašnim bradonjama koje mediji najčešće nazivaju vehabije, a istovremeno izjednačavaju sa teroristima od kojih strepi cio svet, sasvim je normalno da se zapitate: ko su ti ljudi? Zapitate se ko su oni, kako razmišljaju, odakle dolaze, od čega žive, sa kakvim se problemima susreću i da li su svi do jednog spremni da se dignu u vazduh? O tome sam mnogo razmišljao i onda sam krajem 2015. godine odlučio da probam da uradim ovo istraživanje. Kada sam to glasno izgovorio, mnogi su kazali da je to nemoguće uraditi, drugi su bili prestrašeni samom idejom, a treći su mi rekli da potražim savet psihijatra. Urađena su tri istraživanja koja se na različite načine bave selefijama. Cilj nam je bio da damo, koliko je to uopšte moguće, zaokruženu sliku o selefijama u BiH. Ovo nije publikacija koja je za ili protiv selefija i njihovog poimanja i načina praktikovanja islama, ovo je sociopsihološka studija u kojoj smo dali priliku selefijama da kažu ko su i šta su, građanima BiH da kažu kako ih opažaju i šta osećaju prema njima i da vidimo kako štampani mediji i portali pišu o njima. Specifičnost je i u tome što je ovo jedna od retkih studija koja se ne zasniva na ličnom iskustvu života u selefijskoj zajednici, na podacima bezbednosnih službi i agencija, već na odgovorima koje smo dobili direktno od selefija i građana.

Do kakvih saznanja ste došli?

Odmah na početku anketiranja bilo mi je jasno da je to prilično heterogena grupa i da se oni međusobno veoma razlikuju – po karakteru, po načinu odevanja, po načinu na koji im funkcioniše porodica, po poslovima koje rade, po životima koje su vodili pre nego što su počeli da praktikuju islam na ovaj način. Neki su bili veoma ljubazni, neki nisu prestajali da se smeju i šale, dok je bilo i onih koji su bili ćutljivi, uzdržani i nepoverljivi. Potpuno su svesni da i među njima ima kukolja i da je neke stvari trebalo da rade drugačije, tako da se ni po tome ne razlikuju mnogo od nas.

Do kakvih rezultata ste došli kada je reč o medijima i njihovom odnosu prema selefijama?

Dobijeno je mnogo zanimljivih rezultata tako da ću nabrojati samo neke. Štampani mediji o selefijama uglavnom izveštavaju ili neutralno ili negativno. Negativno izveštavanje o selefijama je posebno prisutno u medijima iz Republike Srpske i kod hrvatskih dnevnih novina i portala. Selefije se prikazuju stereotipno i vrlo često izjednačavaju sa teroristima, a pri tome se svesno zanemaruju svi ostali aspekti njihovog života i rada. O njima najviše govore neimenovani i dobro obavešteni izvori. Stiče se utisak da mediji manje ili više svesno šire strah od selefija među građanima BiH, prikazujući ih kao veoma moćne i organizovane, kojih se plaše ili čak sa njima tajno sarađuju i neke institucije sistema.

A stav građana?

Građani BiH nemaju mnogo znanja o selefijama i informacije koje imaju o njima najčešće dobijaju s televizije. Imajući u vidu kako se selefije prikazuju u javnosti, ne treba da nas začudi što građani BiH selefije opisuju isključivo negativnim stereotipima. Za najveći broj stanovnika BiH, salafizam je nešto što se domaćim muslimanima nameće spolja, ali Srbi i Hrvati smatraju da tu ima i uticaja Islamske zajednice BiH. Najveći broj selefija, naime nešto više od dve trećine, članovi su Islamske zajednice BiH, a njih 90 odsto Islamsku zajednicu BiH smatra svojom zajednicom. Neki oblik nasilja doživelo je 37,7 odsto selefija. Najčešće je to verbalno i emocionalno nasilje, dok je na trećem mestu ekonomska ugroženost.

Da li selefijski pokret utiče na kulturni milje u BiH?

Teško je reći koliki je njihov stvarni uticaj danas u BiH, među domaćim muslimanima. Mi ne znamo koliko ima ljudi u BiH koji za sebe kažu da se selefije. Na osnovu pisanja medija pomislili bismo da su oni moćniji od države i njenih institucija, da su se infiltrirali u sve pore društva i da su veoma opasni. Mislim da je realnost dosta drugačija. Recimo da ne postoji nijedna džamija u BiH koja je pod kontrolom selefija. Meni se čini da su oni – selefije – uspeli da nateraju Islamsku zajednicu BiH da počne ozbiljnije da radi na terenu.

Rekli ste da se selefije ili vehabije često dovode u vezu s terorističkim aktivnostima.

Ne može se sporiti da među selefijama ima ekstremista, ali ja mislim da je taj broj mnogo manji nego što mediji i pojedini analitičari prikazuju. Najveći broj tih ljudi je otišao iz BiH na ratišta u Siriji i Iraku, što su neke selefije doživele kao olakšanje. Nisam sreo nijednog koji je odobravao bilo koji oblik nasilja nad ljudima bez obzira na njihovu etničku pripadnost ili veru. Meni je bila vrlo zanimljiva njihova perspektiva onoga što se dešava u Siriji i Iraku i ona se razlikuje od onoga što možemo svakodnevno da slušamo u našim medijima.

Kakav je odnos selefija prema zajednici, prema drugima i drugačijima?

Selefije imaju jasne stavove o mnogim pitanjima, danas u to nema sumnje, i oni te svoje stavove zasnivaju na svojim verskim učenjima. Oni znaju kako bi jedan musliman u BiH trebalo da živi, ali nisam siguran da će to muslimani u BiH prihvatiti. Nama koji to gledamo sa strane ti stavovi mogu izgledati kruto, zastarelo i prevaziđeno, ali to je njihov izbor i društvo to mora poštovati. Dokle god njihovi stavovi ne ugrožavaju druge ljude, selefije ne predstavljaju pretnju za demokratsko društvo i dok ne krše zakon, niko nema pravo da ih na bilo koji način sankcioniše. Čak mi se čini da su danas njihova prava u BiH prilično ugrožena i da je malo koga za to briga. Oni su danas ljudi koje društvo, svesno ili ne, drži na margini ni samo ne znajući šta da radi s njima. Nisam siguran da je to baš dobra taktika jer upravo ta marginalizacija unutar društva može da rezultira radikalizacijom pojedinaca.

Da li su bitno različita viđenja selefija u dva BiH entiteta, odnosno u različitim delovima BiH?

Naravno da se razlikuju ali ta razlika se zasniva na etničkoj i verskoj pripadnosti. Te razlike se vide u u tome što su srpski i hrvatski mediji mnogo negativniji prema njima u odnosu na bošnjačke medije. Srbi i Hrvati imaju značatno manje ličnih kontakata sa selefijama i oni selefije opisuju negativnim stereotipima. Znanje o selefijama je generalno loše – samoprocena ispitanika, a ono je pogotovo loše kod Srba i Hrvata. Hrvati imaju najnegativnije stavove prema selefijama, a potom Srbi. Radikalni antiselefizam, kao i negiranje prava na selefizam, najprisutniji je kod Hrvata, nešto manji kod Srba, a najmanji kod Bošnjaka.

Ovakva jedna studija sigurno je bila izazov. Da li je bilo teškoća pri istraživanju i prikupljanja materijala za njenu izradu?

Kada sam odlučio da uradim ovo istraživanje nisam poznavao ni jednog selefiju, niti sam znao kako će reagovati kada ih budem kontaktirao. Sa njima sam bio potpuno otvoren i rekao sam im da želim da uradim jedno naučno istraživanje u kojima neće biti politike i zlonamernih spekulacija, već da će se sve bazirati na dobijenim rezultatima. Rekao sam im da sada imaju priliku da pokažu ko su i šta su, a da ću ja to verno preneti, ali i to da nisam došao da ih prevaspitavam i da ih prihvatam takvim kakvi jesu. Naravno, bilo je nepoverenja, ubeđivanja i odbijanja da se učestvuje u istraživanju, ali to su stvari koje sam očekivao jer, kako su mi kazali, do sada su mnogo puta bili izigrani i prevareni, pogotovo od medija. Nadam se da se neće osećati prevarenim nakon što pročitaju ovu publikaciju. Posebno sam ponosan što sam uspeo da posetim Bočinju, Ošve i Gornju Maoču koje su mediji opisivali kao leglo terorista.

Kakve reakcije javnosti i medija na studiju očekujete, budući da gotovo svaki vaš komentar pokrene buru različitih reakcija i da vas smatraju svojevrsnim provokatorom?

Verujem da ću postati i plaćenik Saudijske Arabije, pored toga što sam već nemački, američki, bošnjački i soroševski plaćenik.

*Srđan Puhalo, 1972, je psiholog iz Banjaluke. Bavi se političkom i socijalnom psihologijom, te istraživanjem javnog mnjenja. Aktivan je i kao bloger, a svojim stavovima često uzburka javnost u oba BiH entiteta.