„Rekli su mi da u Moskvu dolazi grupa mladih komunista iz zapadnonemačke organizacije HAW, da su to mladi ljudi koji podržavaju našu zemlju i da žele da uspostave kontakte sa svojim vršnjacima u Sovjetskom savezu“, seća se Larisa Belcer Lisjutkina, penzionisana profesorka kulturologije sa Slobodnog univerziteta u Berlinu.

Te 1978. radila je u moskovskom Institutu za međunarodni radnički pokret. Nju i njene kolege koji su govorili strane jezike redovno su angažovali da dočekuju i prate goste iz inostranstva koji su u poseti SSSR-u.

Ljude iz organizacije HAW upoznao je prethodno, tokom svog boravka u Zapadnoj Nemačkoj, sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog saveza (CK KPSS) Ivan Kapitonov. On ih je tada i pozvao u Moskvu.

Ali Larisa nikako nije uspevala da u imeniku pronađe kakva je to organizacija i da se o njoj informiše. Zato je kontaktirala svoje poznanike u Zapadnoj Nemačkoj i, seća se, kada je dobila odgovor, skamenila se: HAW je skraćenica za organizaciju „Homoseksualna akcija Zapadni Berlin“ (Homosexuelle Aktion Westberlin).

Integracija homoseksualaca na sovjetski način

Ali već je bila podigla kupone uz pomoć kojih se u to vreme plaćalo za goste iz inostranstva u restoranima, hotelima, bioskopima… Otišla je na aerodrom, podigla tablu sa natpisom HAW i – konačno upoznala tu čudnu grupu: dva hipika, jedna devojka za koju se odmah ispostavilo da je Engleskinja i jedan buldog.

„Otišli smo do kola i dok smo se vozili ka hotelu ’Metropol’, momci su me pitali: ’Gde su ovde klubovi za mlade?’ Odgovorila sam im da postoje omladinski klubovi u Centralnom komitetu i u okružnim odborima Komsomola (Svesavezni lenjinistički komunistički savez omladine), kao i na univerzitetu. ’Ne’, rekli su joj dvojica Nemaca, ’pitamo za klubove u kojima se – prosto tako – okupljaju mladi, diskoteke…’ Naravno da postoji diskoteka i pri CK Komsomola, odgovorila sam im.“

„Sledećeg dana bili su konkretniji: ’Gde su kod vas gej-klubovi?’ Odgovorila sam im da smo mi svi zajedno, da nema posebnih gej-klubova i da su homoseksualci ravnomerno raspoređeni među omladinom. To ih je imresioniralo. ’Vidiš, ovde su svi integrisani.’ Ja sam ćutala. Nisam im rekla gde i kako su tačno homoseksualci ’integrisani’.“

Veseli smeh iz muškog toaleta

Javno iskazivanje homoseksualnosti u Sovjetskom savezu je bilo zabranjeno i za to se mogao dobiti zatvor do pet godina ili prinudni rad. Larisa je to svojim gostima priznala tek četvrtog dana posete, nakon što su u Moskvi obišli operu, restorane, znamenitosti… Kada im je objasnila da je u SSSR-u kažnjivo biti homoseksualac i da poznaje neke ljude koji su zbog toga u zatvoru, Nemci su joj rekli: „Zato smo dužni da pronađemo ljude iz gej-zajednice i informišemo se o tome šta se ovde dešava“.

Niko, međutim, od Larisinih poznanika-homoseksualaca nije se usudio da stupi u kontakt sa aktivistima gej-pokreta iz Zapadne Nemačke. Ali Nemci nisu odustajali: „Gde se ovde sreću gej-muškarci?“ Ovoga puta Larisa je bila iskrena. Rekla im je da se na zidovima javnih toaleta mogu pronaći brojevi telefona onih koji žele kontakt sa osobom istog pola.

„Tih godina, javni toaleti u Moskvi bili su mesta na kojima su ljudi rizikovali da  dožive prilično neprijatne, pa i opasne stvari. Srećom, setila sam se toaleta koji je bio prilično pristojan. Rekla sam im da ćemo ih moj muž i ja odvesti tamo. Muž je pristao jer su mu obećali jedne njihove pantalone koje su mu se mnogo dopale.“

„Otišli smo već sutradan, i moj muž ih je otpratio do muškog toaleta. Engleskinja je ostala sa buldogom na obližnjoj klupi, jer sam joj rekla da neće moći da ga opere ako tamo bude ušla s njim, a ja sam za to vreme otišla do ženskog toaleta. I dok sam fotografisala i zapisivala razne erotske grafite na zidovima, mogla sam da čujem prave salve smeha koji dopire iz muškog toaleta. Jedva sam ih izvukla kada sam primetila da se na ulici pojavljuje milicija. U stvari, moji gejevi su samo bili šarmantni – dragi, zapadni humanisti.“

Izveštaj drugu Kapitonovu

A kako je na sve to reagovao nadležni službenik u Centralnom komitetu? „Kad sam mu rekla, uhvatio se za glavu“, seća se Larisa. „Pitala sam ga da li misli da bi možda trebalo da o tome obavestimo druga Kapitonova. Odmah je prešao na ti: ’Šta pričaš, jesi li sišla s uma? Isteraćemo to do kraja, odvešćemo ih na avion, mahaćemo im i posle ćemo da dobijemo još i bonus. Ja ću ti lično potpisati za bonus, evo ovim rukama’.“

Otada je i on bio stalno s njima, tokom obeda u hotelu. „Očigledno da je radio za KGB, ali krajem sedamdesetih sve je već bilo korumpirano. I KGB je bio korumpiran. Njihove službenike samo su interesovali odeća ili devize. Ali nemački gejevi su nešto tu osetili i nisu mu mnogo verovali. Pitali su me: ’Jesi li sigurna da ovaj čovek zaista ima simpatije za gej-pokret?’. Rekla sam im: ’Da ne misli dobro, odavno bi nas prijavio. A on to ne radi’.“

Na rastanku, na aerodromu „Šeremetjevo“, zagrlili su se, izljubili, čak malo i zaplakali. Larisa je zaista dobila bonus, a njen muž obećane pantalone. I kada je nekad kasnije slučajno srela onog službenika iz Centralnog komiteta, šapatom joj je rekao: „Kako si? Ništa, a? Oni odoše… A baš smo dobro prošli.“

„Ne znam kakav je izveštaj podneo drugu Kapitonovu“, kaže Larisa Belcer Lisjutkina, „ali sigurno da u njemu nije pisalo da je sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog saveza u Moskvu pozvao – nemačke gejeve.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android