U Prištini još uvek postoji zgrada koja se nekada zvala „Boro i Ramiz“. Iako je predratni stanovnici Prištine i danas zovu istim imenom, njen novi zvanični naziv glasi: „Palata omladine i sporta“. Nekoć je nosila ime po dvojici boraca narodnooslobodilačke borbe Ramizu Sadikuu i Bori Vukmiroviću, simbolizujući tako bratstvo i jedinstvo srpskog i albanskog naroda. Od njega danas ovde međutim nije ostalo ništa.

Simbolika je na Kosovu vrlo važna i bila je oduvek. Boro i Ramiz su samo jedan od simbola koji prate moj prvi boravak u Prištini i na Kosovu, a koji snažno, svaki za sebe, govore o stanju koje tu zatičem. No idemo redom: Avion iz Beča sleće na aerodrom „Adem Jašari“. Jašari je osnivač i vođa Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Na Kosovu je on apsolutni heroj. Jašarija su, zajedno sa 56 članova njegove porodice, snage bezbednoti Srbije likvidirale u njegovoj kući u Prekazu. Istorija kaže da je nakon toga započelo masovno pristupanje Albanaca Oslobodilačkoj vojsci Kosova.

Na aerodromu me čeka ljubazni vozač Televizije Kosovo. Stajali smo jedno pored drugog dobrih desetak minuta, a da nismo znali da se međusobno tražimo sve dok on stidljivo u jednom trenutku nije podigao papir s mojim imenom. Znam, zvuči previše srpski. Procenjujem da je mojih godina. Ne govori engleski, a još manje srpski/hrvatski/bosanski. Put do Prištine i pored toga protiče uz izrazito ljubazan osmeh s njegove strane. Osećam iskrenu dobrodošlicu.

A onda u Prištini novi simbol. Na jednoj od zgrada u samom centru grada ogroman pano na kojem je Bil Klinton koga naprosto ne možete da previdite. Ispred iste zgrade spomenik bivšem američkom predsedniku. Njemu su ovde duboko zahvalni, bolje reći obožavaju ga. Klinton je naime u proleće 1999. doneo odluku o NATO bombardovanju Srbije čime je okončan rat na Kosovu.

Malo dalje, takođe u centru, dominira pravoslavna crkva. Lepo izgleda, pomislih. No posle će se ispostaviti da lepo izgleda samo iz daljine. Nekoliko dana nakon dolaska u Prištini ću prošetati noću pored Hrama Hrista spasa, kako se zove. Praznina je ono što osećam. Ta nezavršena crkva je, ističu Albanci, građena u vreme represije predsednika Srbije Slobodana Miloševića nad kosovskim Albancima. Osim toga, iako Eparhija raško-prizrenska tvrdi drugačije, u Prištini navode da je crkva bespravno sagrađena na zemljištu koje pripada Univerzitetu. Lokalni Srbi traže da im bude odobreno korišćenje crkve. Uzalud: Albancima je ona simbol represije. Od vere tu zapravo nema ni traga. Ali zato ima politike i mnogo emocija. S obe strane.

Nedaleko od pravoslavne crkve u Prišini nalazi se katedrala – dakle katolička crkva. Moderna, elegantna, uopšte se ne uklapa u tipičnu komunističku arhitekturu koja dominira najvećim delom Prištine. Nju je pak dao da se sagradi bivši predsednik Kosova Ibrahim Rugova. Rugova, koji je poznat po svom gandijevskom, nenasilnom otporu srpskoj represiji, na taj način je želeo da pokaže da Kosovo pripada evropskom civilizacijskom krugu. U Prištini se i danas priča – a to sam čula još kao dete – da se Rugova čak i pokrstio. S tim ili bez toga, katedrala je danas prazna i imam osećaj da vera ni ovde nema glavnu ulogu.

U blizini katedrale, dakle u strogom centru, uskoro će biti izgrađena nova džamija. „Imaće četiri munare“, kaže mi ponosno jedan moj sagovornik. „Biće velika kao da je u Jerusalimu“, dodaje. Valjda kao simbol novog doba, razmišljam u sebi.

Prokletstvo nezavisnosti

A u tom novom dobu, uoči desete godišnjice od proglašenja nezavisnosti Kosova, zemlja se suočava sa brojnim izazovima – ne samo s činjenicom da Srbija niti priznaje, niti ima nameru da prizna nezavisnost onoga što ona još smatra svojom pokrajinom i teritorijom i time onemogućava prem Kosova u važne institucije na međunarodnoj političkoj sceni, već i zbog brojnih drugih problema za koje direktnu ili indirektnu odgovornost pak snose vladajuće strukture u Prištini – iste one koje su se borile za nezavisno Kosovo.

Nakon decenija represije, potom rata, a onda nezavisnosti, Albanci – kojeg li apsurda – masovno napuštaju Kosovo. Prema nekim procenama, samo u poslednje tri godine Kosovo je napustilo oko 200.000 ljudi. Neko je to nazvao bekstvom od slobode. Slobode koja podrazumeva 42 odsto nezaposlenih, prema podacima Svjetske banke, više od 60 odsto nezaposlenih među mladima, 13 odsto ekstremno siromašnih i 50 odsto siromašnih. Oni koji su se borili protiv represije, danas dakle beže u prvom redu od siromaštva.

Američki san

Jedan od onih Kosovara koji su zemlju napustili iz istih razloga samo mnogo ranije, jeste i aktuelni ministar spoljnih poslova Bedžet Pacoli. On je ujedno i naš prvi sagovornik u Prištini. Pacoli je jedno od 12-oro dece, potiče iz siromašne porodice. Odluku da napusti Kosovo doneo je sedamdesetih godina, nakon što su ga njegovi vršnjaci, kako je sam rekao u jednom intervjuu, provocirali zbog skromne odeće koju je nosio. „Počeo sam da plačem jer nisam video nijedan drugi izlaz“, rekao je jednom prilikom Pacoli. Izlaz je dakle bio u odlasku. Pacoli danas poseduje firmu sa sedištem u Švajcarskoj koja posluje širom sveta.

To što je Pacoli napravio u svom životu zapravo bi se moglo opisati kao ostvarenje američkog sna. On danas važi za najbogatijeg Albanca na svetu. No Pacolijev put do ostvarenja sna nije bez kontroverzi. Nakon što je njegova firma „Mabetex“ dobila ugovor o restauriranju Kremlja, Dume, državne opere u Moskvi, tadašnji glavni tužilac Rusije Juri Skuratov otvorio je istragu protiv „Mabetexa“ pod sumnjom za podmićivanje. Skuratov je direktno optužio Pacolija za podmićivanje članova porodice tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Skuratov se uskoro suočio s najvećim skandalom u svojoj karijeri: pronađen je video-snimak na kome se glavni tužitelj zabavlja sa prostitutkama. Predsednik Jeljcin je nakon toga zatražio Skuratovljevu ostavku, ali tome su se usprotivili guverneri. U svojoj autobiografiji pod nazivom „Ponoćni dnevnici“ Jeljcin o Skuratovu piše sa izrazitim omalovažavanjem i nipodaštavanjem, tvrdeći da nije imao nikakve održive argumente kada je reč o sumnji da su Jeljcin, tj. članovi njegove porodice primali mito. Kada je Skuratov konačno smenjen sa funkcije 2000. godine, Redžep Pacoli je protiv njega podigao tužbu za klevetu koju je na kraju i dobio – Skuratov je, prema presudi, morao da mu isplati milion rubalja.

Novi ministar spoljnih poslova zemlje kojoj su uslov za približavanje Evropskoj uniji konkretni rezultati u borbi protiv korupcije i podmićivanja, ima dakle iskustva sa sudskim procesima u toj oblasti. Sam Jeljcin je u svojoj autobiografiji „Ponoćni dnevnici“, upravo opisujući Slučaj Skuratov, pisao o ruskom mentalitetu koji je podložan korupciji: „Naš mentalitet sam tera obične biznismene i obične vladine službenike da podmićuju i primaju mito; još od sovjetskog doba naučili smo da se zabrane i propisi mogu zaobići isplatama ’ispod stola’“, piše Jeljcin. Pitam biznismena Pacolija kako je uspeo da se odupre tom mentalitetu. Pitanje mu se vidno ne dopada, ali ipak odgovara i to tako što hvali Jeljcina. On je, kaže Pacoli, bio pošten čovek. Pokazuje vidno poštovanje prema pokojnom ruskom predsedniku, rekla bih čak i oduševljenje. Navodi da je Jeljcina poznavao još u vreme kada nije bio ruski predsednik. A Pacolijeve ruske veze su upravo ono od čega strahuje i strahovao je Beograd. Jer u Srbiji se boje da bi upravo Pacoli mogao da bude neko ko bi mogao da omekša stav Moskve prema nezavisnosti Kosova. Neki u Srbiji čak tvrde da se Moskva, upravo zahvaljujući dobrim ruskim vezama Pacolija, nije jače angažovala na sprečavanju proglašenja kosovske nezavisnosti.

Ramuš

Onaj ko se pak snažno borio za nezavisno Kosovo zove se Ramuš Haradinaj. Aktuelnog premijera Kosova ovde jednostavno zovu Ramuš. Ime mu izgovaraju uglavnom sa strahopoštovanjem. Za Beograd je Haradinaj ratni zločinac, za njim je Srbija raspisala Interpolovu poternicu na osnovu koje je već dva puta hapšen. Oba puta pušten je na slobodu, baš kao što je prethodno u dva sudska procesa pod optužbom za ratne zločine i kršenja pravila ratovanja oslobođen u Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u Hagu. Presuda glasi: Tužilaštvo nije izvelo dokaze da je Haradinaj počinio zločine, ali je utvrđeno da su zločini nad Srbima i nealbancima počinjeni. Ko ih je počinio do sada – nije utvrđeno. Time bi uskoro trebalo da se bavi novoosnovani Specijalni sud za ratne zločine OVK.

Haradinaj je sigurno jedna od najkontroverzijih ličnosti na Kosovu. Tog jutra uoči intervjua sa njim ponovo čitam knjigu bivše tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, koja je i podigla optužnicu protiv Haradinaja. Del Ponteova o Kosovu piše kao o „siromašnoj zemlji gde nestaju svedoci“, tvrdeći da je „Kosovo bilo mesto raspostranjenog i sistematskog zastrašivanja svedoka, što je značajno uticalo na procese u Hagu i pred lokalnim sudovima“. „Verujem da su se i neke sudije Haškog tribunala plašile albanske osvete“, piše Karla del Ponte. Bojiš li se, pitam samu sebe.

Haradinaja naravno pitamo za ratne zločine, za navode o nestalim svedocima, za navode o zastrašivanju svedoka u njegovom slučaju, za navode o trgovini organima na Kosovu. Negira sve. Poziva se na navode glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca koji je na toj funkciji nasledio Karlu del Ponte. „Možete da pitate sve. Ja znam ko sam“, kaže mi nakon intervjua. „Ona je ratnica“, kaže kolegama na albanskom dok nam svima nudi konjak.

„Napravite nešto od ovog Kosova, da mladi ne odlaze. Za to ste se borili“, kažem mu pomalo cinično dok se opraštamo. „Ja malo pričam, a puno radim“, kaže mi samopouzdano, ali sasvim pristojno na rastanku.

Most koji razdvaja

E i ja bih da konačno malo pričam, ali ne mogu. Moj posao je da pričam i pišem, a ovde bih najradije da zaćutim. Tu, na mostu na Ibru, najradije ne bih rekla ništa. Jer mrzim mostove koji ne služe svojoj nameni – da spajaju, a ovaj most definitivno i jasno razdvaja. Razdvaja južnu od severne (Kosovske) Mitrovice, razdvaja jug od severa Kosova i razdvaja Albance od Srba i Srbe od Albanaca. Jedino što je isto na obe strane mosta – i južnoj i severnoj – jeste tabla EU na kojoj Unija ponosno informiše prolaznike da je most rekonstruisan njenim finansijskim sredstvima. No ovde od evropskih vrednosti i ideje ujedinjenje Evrope nema ni traga. U južnoj smo Mitrovici ostavili grad prepun života i energije, na severu smo zatekli depresiju. Na jugu je u centru ostala jedna zastava: albanska. Kosovsku videla nisam. Na severu nas je dočekalo mnoštvo zastava Srbije. Jedan red zastava, drugi red, treći red, četvrti red… I taman kad se zapitate gde je redovima kraj, shvatite da vode tačno do spomenika Knezu Lazaru u centru severnog dela grada. Ne moram valjda uopšte da kažem da u životu nisam videla toliko istih zastava na jednom mestu. Ukratko: napadno, provokativno i s jasnom porukom: „Ovde Republika Kosovo ne stanuje“.

Na severu nas dočekuje policijska patrola. Kolege s Kosova su nam preporučile da najavimo svoj dolazak policiji. U patroli: jedan Albanac i jedan Srbin: Besim i Željko. Pitam ih za incidente, kažu da ih je manje. „Sada je normalnije nego što je bilo ranije“, kaže Besim. „U odnosu na šta je normalnije“, pitam ga. „Pre pet godina nismo mogli da zamislimo da svi zajedno sedimo ovde u bašti i pijemo kafu“, kaže Besim. Svi zajedno smo: jedna Albanka s juga Mitrovice, kolega Albanac rođen na Kosovu gde odavno više ne živi, i ja Bosanka. Svi zajedno sa dvojicom policajaca u uniformama. Normalno? Besim i Željko su, kažu, prijatelji od detinjstva. Kažu da dobro sarađuju svakodnevno.

I Besim i Željko nam tvrde da međunacionalnih sukoba skoro da nema. Posle ću u Prištini iz dobro obaveštenih izvora u međunarodnim organizacijama saznati da su međunacionalni sukobi svakodnevni, ali da se prikrivaju.

Ono što je zajedničko i severu i jugu jesu nezaposleni mladi koji u vreme kada su njihovi vršnjaci u Evropi na radnim mestima, besposleno sede čekajući valjda bolje dane ili sanjajući o odlasku.

Pusti snovi

Da su im ti snovi najčešće nerealni čini se da tek retki od njih znaju. Kosovo je naime samo u Nemačkoj proglašeno zemljom sigurnog porekla. Drugim rečima, šanse da tamošnji stanovnici u Nemačkoj dobiju azil ravne su nuli. Ali to ne sprečava mlade na Kosovu da o odlasku i dalje sanjaju.

A snove ima i Aljbin Kurti, vođa opozicije na Kosovu i osnivač pokreta „Samopredeljenje“. Naš poslednji sagovornik u Prištini. On pak sanja o životu svih Albanaca u jednoj državi, drugim rečima o stvaranju Velike Albanije. Kurti o svojim snovima govori otvoreno, bez ustezanja. Kancelariju mu krasi samo albanska zastava, zakletvu u parlamentu njegovi poslanici polažu takođe koristeći samo albansku zastavu. Pitam ga šta bi bilo kada bi srpski poslanici doneli zastave Srbije u Skupštinu Kosova. „Nije to“, kaže, „isto. Ne možete to da poredite“. Ne smatra ni da se separatističke težnje Katalonaca mogu porediti sa situacijom na Kosovu – ali u međuvremenu ima simpatije za njihove zahteve.

Suze bez suzavca

Kurti inače voli da koristi suzavac u Skupštini Kosova. Time izražava svoj protest prema establišmentu. Trenutno se protiv njega, zbog korišćenja suzavca, vodi sudski postupak.

Meni suzavac uopšte ne treba, jer nakon svega bih zapravo da plačem: nakon priča o pripadnicima paravojnih srpskih formacija koji su devedesetih u albanska sela ulazili sa krvavim maramama na glavi, kojih su se plašili i sami Srbi, nakon priča Albanaca koji mi govore kako su im spalene kuće, detinjstvo i uspomene, nakon priča o silovanim Albankama, ali i nakon priča o kidnapovanim Srbima kojima se gubi svaki trag, o silovanim Srpkinjama, o Bošnjacima koji su nakon NATO-bombardovanja bili kolateralna šteta samo zato što su govorili srpski i nakon što čovek oseti svu težinu podela i težinu socijalne traume u toj zemlji, ja bih da plačem, ma koliko to patetično zvučalo. „Za Albance ne postoji ništa nakon 1999. godine, a za Srbe ne postoji ništa pre 2004. godine“ (neredi usmereni protiv Srba na Kosovu u kojima je učestvovalo oko 50.000 Kosovskih Albanaca, u Srbiji poznati kao „Martovski pogrom“, prim. aut), kaže mi jedna od mojih sagovornica. I to je suština: od suočavanja sa prošlošću ovde nema ni traga. I bojim se da neće biti još dugo.

Na putu od hotela do aerodroma srećna sam što taksista priča onaj jezik koji ja zovem bosanski, a on srpski. Kakav je suživot Srba i Albanaca, pitam ga. „Nikakav“, kaže. „Oni znaju da su im ruke krvave. Znaš kako, možda ima i među njima dobrih ljudi, ali kada ti neko kaže da je Srbin odmah više ne želiš ništa da imaš s njim“, kaže mi taksista. Šta bi mi rekao taksista srpske nacionalnosti, recimo na liniji severna Mitrovica-Zvečan, za vreme ovog boravka nisam uspela da saznam. No moje iskustvo kaže da razgovori te vrste u BiH po pravilu završavaju na ovaj način: „I među Srbima (odnosno Hrvatima, Bošnjacima u zavisnosti od toga s pripadnikom koje nacije pričate) ima dobrih i loših. Za sve ovo su zapravo krivi političari.“ Bez obzira na to da li neko tako iskreno misli ili ne, svi znaju da je ovo društvenoprihvatljiv odgovor.

Ovde na Kosovu mi podele u BiH u poređenju sa dubinom podele između Albanaca i Srba izgledaju kao dečija igra. Ne, ne samo da Albanci i Srbi ne žive skupa, oni ne žive ni jedni pored drugih, jer i takav način života podrazumeva veću međusobnu interakciju od one koju sam ja na Kosovu imala priliku da vidim. Napuštam zemlju u kojoj više ne stanuju Boro i Ramiz, kao ni Ramiz i Boro. Ali je Bil tu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android