Pokazlo se da je moj navijački kapacitet u fudbalu poprilično nestalan. Na osnovu lažne informacije koju mi je dala majka negde krajem šezdesetih – onako neupućena u fudbalske tribalne zakone – da je odsutni otac navijao za Partizan, postao sam i ja navijač ovog beogradskog kluba. To je u prirodi primata. Mali oponaša velikog. Godinama kasnije, starija sestra je uspela da me ubedi da je otac bio Zvezdaš – to je preneo na nju pre nego što je otišao. Ali ja sam već za sva vremena bio izgubljen za zvezdaško pleme. Mada je moja dečačka strast na samom izvoru potakla iz neke vrste lažne vesti, detinjstvo mi je proteklo u slušanju radio-prenosa nedeljom. Uzbuđeni glas reportera i huk navijačke mase. Slike igrača u crno-belim dresovima za albume.

Interesovanja su mi bila mnogostruka, pa se nisam pretvorio u fanatičnog navijača. Empatija prema sredini u kojoj bih se obreo, možda i nešto kameoleonskog impulsa, doveli su do toga da sam pored ljubavi za crno-belu boju razvijao i brojne druge simpatije. Nisam bio u potpunosti monogamni navijač. Prirodno je da su mi drage bile boje Jedinstva iz Kalesije – u plavo-belom dresu i ja sam započeo jednu juniorsku sezonu. Kao tuzlanski gimnazijalac imao sam podeljenu lojalnost kada bi Partizan dolazio na Tušanj, u goste tuzlanskoj Slobodi.

Osam omiljenih klubova

Kada sam nekoliko decenija posle mature sa kamenorescem Božom – autorom tuzlanske nadgrobne ploče moje majke – pio piće u kafeu „Šestica“ na Slatini – kafić je nekada pripadao halfu tuzlanske Slobode Alibegoviću – setio sam se pesme navijača iz Tuzle iz sedamdesetih, posle pobede nad Partizanom: „Šećer, Geca, Lica, Partizanu trica!“ Lica je bio nadimak Slobodine polutke Fuada Mulahasanovića, a centarforu Jovanu Geci nadimak nije bio potreban, pošto je imao zvučno prezime. Oni stariji će u Šećeru prepoznati Šećerbegovića, nesuđenog Džajinog naslednika. U sarajevskim studentskim danima bio mi je simpatičan Željezničar, na postdiplomskom u Beogradu, voleo sam OFK Beograd – studentski dom na Karaburmi imao je pogled na tribine stadiona. U Nemačkoj sam navijao za Borusiju iz Dortmunda protiv Bajerna – minhenski klub me previše podsećao na Zvezdu koja je kupovala i prekobrojne igrače da ne bi igrali kod konkurencije. U Ahenu, gradu u kojem sam proveo možda najlepše godine u Nemačkoj, čak sam kupio crno-žutu majicu – dres tadašnjeg drugoligaša Alemanije. A najviše su mi se sviđali navijači hamburškog kluba St. Pauli, naročito kada bi stali na crtu navijačkim neonacistima.

Kada sam se doselio na Banovo Brdo, moj klub više nije mogao biti samo Partizan, ako već pijem kafu na 200 metara od stadiona Čukaričkog. Jednom sam na mom privatnom profilu objavio selfi sa tog stadiona, a ispod slogan: „Ništa Zvezda, ništa Partizan – samo lokal-patriotizam".

I deveta Dubočica

Ovaj duži uvod je bio neophodan da objasnim moj odnos sa Dubočicom.

Već skoro deceniju sam leskovački „prizetko", kako južnjaci nazivaju strance koji toliko zavole neku od Leskovčanki, da su spremni da se makar povremeno živeći u Leskovcu suoče sa viškom srdačnosti i manjkom padeža. I ja umem godišnje provesti i po nekoliko meseci u gradu na Veternici.

Ovaj put sam se tu zadesio u ponedeljak kada se otvarao novi fudbalski stadion, ali i Roštiljijada. Govorkalo se da će doći i Vučić, ali on je morao da se bije za srpske interese po Atini i kojekude.

Pozvao me je komšija Moca, penzionisani oficir, inače iz Makedonije, ali sa decenijskim prizetskim stažom u Leskovcu. Kaže – ne smemo da propustimo utakmicu domaće Dubočice i tima iz Novog Sada. Najpre je morao da mi objasni da je Dubočica ušla u „prvu ligu" koja je zapravo druga liga. I da ovo nije prva utakmica u sezoni, ali je liga pristala da udesi prvo gostovanje nekog tima u Leskovcu na dan otvaranja vašara roštilja, dakle u ponedeljak. To je prva utakmica na novom stadionu. “Srpski Mančester” je dobio svoj, leskovački „Old Traford". Inače, originalni stadion koji se tako zove i na kojem kod kuće igra Mančester junajted, Bobi Čarlton je nazvao Teatar snova.

Uglavnom sam uspešno izbegavao fudbalske stadione u poslednjih nekoliko decenija. Mučan osećaj netrpeljivosti i agresivnosti na tribinama zapamtio sam na nekoliko utakmica koje sam gledao osamdesetih u bivšoj Jugoslaviji.

Ali ovde me je nešto zagolicalo. Samo jednom, i nikada više, igra se prva utakmica ne nekom stadionu. Mogu da postanem deo lokalne istorije, da budem svedok kada Dubočica uđe u svoje pozorište snova. Tako pristanem da pođem tamo.

Ako prođe - prođe

Rešio sam da se edukujem za istorijski trenutak. Prvo, ko je dao pare za ovaj lepi stadion? Internet kaže – država Srbija. Ima još desetak takvih projekata. Ponestaje auto-puteva za slikanje. Ionako ih seckaju na svakih nekoliko kilometara za po jedno svečano otvaranje. Sada su na vidiku i stadioni. Ovaj leskovački koštao dve i po milijarde dinara. Gledam komentare ispod pripadnih tekstova. Jedni kažu zašto baš stadion u gradu sa najmanjim prihodima po glavi u Srbiji? Zašto ne bolnica, škola, vrtić, rupa na putu, kanalizacija? Drugi kažu, a be vi ga mračite, neka se ulaže u sport, hvala državi. Ovih prvih je čini mi se više.

Moca dolazi po mene oko sedam. Na Leskovac je nalegla vrućina. Moca kaže da nije nabavio karte. U gradu su podelili svojima nekih 2000 ulaznica, ostatak od nekoliko hiljada se razgrabio u slobodnoj prodaji. Na moje pitanje, a zašto onda idemo, Moca ima stari srpski odgovor – APP. Ako prođe – prođe. Kažem mu da imam novinarsku legitimaciju, ali ne volim da je pokazujem.

Dok prelazimo glavnu ulicu – Bulevar Oslobođenja – vidim da je saobraćaj zaustavljen, a iza turističkog vozića smeše se velike plastične figure kuvara i kuvarice. Uz roštiljski dim, gužvu na ulici i narodnjake koji trešte ispod poređanih šatri, to je pouzdan znak da je leskovački festival roštilja već počeo.

Produžili smo prema stadionu. Na prilaznoj ulici koja je opštinu koštala više nego duplo u odnosu na prvobitnu predviđenu cenu – to je uobičajena naprednjačko-domaćinska računica – prema stadionu se kretalo dosta ljudi. Kao na nekadašnjema korzu, ali jednosmerno.

Prema pisanjima štampe čekalo nas je 8.136 mesta na tribinama. Na ulazima je gužva. Mocu poznaju ljudi iz obezbeđenja, kao vojni penzioner on ponekad honorarno radi za jednu od firmi kojima je važan stabilan karakter i rutinsko rukovanje pištoljem. Taj poznanik Moci pruža jednu kartu. Onda zajedno odlazimo na ulaz iznad kojeg piše VIP.

Za pultom me traže na spisku najavljenih novinara. Kada me ne nalaze prepisuju moje podatke iz novinarske legitimacije. I mogu da uđem u lift. Ali Mocu ne mogu da povedem. Iako ima kartu. Posle naše kraće rasprave sa devojkama, u pomoć im stižu profesionalci iz obezbeđenja i objašnjavaju nam da od zajedničkog gledanja utakmice neće biti ništa. Šefica onih devojaka sa držanjem Helge počinje da naređuje metalnim glasom, a uniformisani čiko – pojma nemam koja je to uniforma – kaže da to tako ne može u Evropi. Reč Evropa na ovom stadionu očito nema ono zlokobno značenje iz monologa predsednika države. Ona nije Mordor odakle stižu pritisci zbog Kosova i zbog nesankcionisanja Rusije – već je sinonim za visoke međunarodne standarde, propisane pravilnicima organizacija kao što su UEFA i FIFA.

Zadivljujuća je moć fudbala koji od uniformisanog lica na jugu Srbije pravi strasnog Evropejca. Tako je Moca otišao na istočnu tribinu, a ja sam se popeo među privilegovane.

VIP

Šta da se kaže? Loža je bila puna sveta, kamere, mikrofoni televizija – onih sa nacionalnom frekvencijom, ali i jedne koju možete pratiti samo ako imate SBB. Neobično brojno prisustvo žena, sređenih po elitnoj palanačkoj meri, pokazuje da je ovaj događaj više od fudbala. On je demonstracija političke potentnosti.

Sam stadion je sređen kao kutijica. Sve ono što vidimo u engleskim arenama, od savršene trave, dobrih reflektora, punih tribina, sudija u plavim majicama i crnim šorcevima do semafora i ozvučenja delovalo je nestvarno. Kao da se svemirski brod iz te daleke Evrope spustio nadomak Lidla u Leskovac.

Sama utakmica je bila dosadnjikava. Poneki blesak. Uglavnom mučenje. Ipak, dva trenutka su mi ostala u sećanju. Kada je pre početka utakmice zvanični spiker najavio da je na stadionu gradonačelnik Goran Cvetanović, uz estradnu zvezdu Željka Samardžića, stadionom su se prolomili zvižduci. Mesko – kako ovde tepaju gradonačelniku – nije pokazao vidnu reakciju. Bio je svega nekoliko metara od mene, zavaljen u sedište. Pokazaće se da će ga zla kob mase pratiti te večeri i na otvaranju Roštiljijade, gde je takođe bilo zviždanja i skandiranja: „Lopove, lopove".

Uprkos snažnom prisustvu partijskog kadra na tribinama, očigledno se ovo više nije moglo izbeći.

Drugi trenutak koji mi je zaista privukao pažnju jeste pojava dodatnog drona koji je – pored onog oficijelnog – zujao i iznad tribina i iznad terena. Šef obezbeđenja me je nervozno upitao: „Jel ovo tvoj dron?" Zapisivao sam nešto u mobilni pa je pomislio da sam krivac. Samo sam podigao obrvu i nasmejao se. Njegov uspaničeni pogled je počeo da luta unaokolo. 7000 mobilnih – videli smo im lampe kada je spiker zatražio da ih svi upale, kako bi se napravila atmosfera pri kratkom gašenju reflektora uoči meča. A svaki od njih bi mogao da bude džojstik za dron. Ne bih ovom uspaničenom čoveku bio u koži. Mislim da nije potencijalno ugrožena bezbednost važnih gostiju to što ga je uznemirilo. Možda packe koje bi organizatorima mogla da dodeli UEFA. Ali i gubitak kontrole nad slikama koje izlaze sa stadiona.

Vukovi

Na južnoj tribini su se okupili “Vukovi”, njih stotinak. Možda i više. To je tvrda navijačka grupa Dubočice. Momci koji goli do pasa za vreme utakmice ne prestaju da pevaju. Bilo je tu i napeva iz kosovskog ciklusa. Ionako su dve zvanične pesme koje su pustili sa razglasa uoči utakmice bile posvećene Južnoj pokrajini: “Veseli se srpski rode” i “Oj Kosovo, Kosovo”. A hor “Vukova” je razvio ogroman transparent sa likom mladića iz Leskovca, Radoša Cerovića. On je na Vidovdan 1998. sa 20 godina poginuo kao vojnik na Košarama. „Vukovi" su stadion krstili njegovim imenom.

Meni se svidela lokalna himna. Pevali su je na melodiju hita Zlatka Manojlovića „Šošana“. To su ovdašnji navijači preuzeli od Partizana i Zvezde. Malo ko zna da je ta pesma bila poznata i u Nemačkoj i da svoju pesmu uz tu melodiju pevaju i navijači Nirnberga.

Te večeri sam mnogo puta čuo ovu pesmu iz grla leskovačkih “Vukova”:

“Leskovac moj je grad, uz njega ja sam sad, za njega živim i borim se – Dubočice volim te!“

Uživaj u danu

Sve u svemu, Dubočica je pobedila dva prema jedan, ljudi su se razišli zadovoljni. Upitno je koliko će biti publike kada se fudbalski pogon posveti rutini, pa na teren istrči konkurencija iz Odžaka, Uba, Lazarevca, Vršca, Sremske Mitrovice ili Inđije. Ko će da održava ovu lepu travu? Hoće li se osnovati neko javno preduzeće za očuvanje evropskog fudbala u Leskovcu, ali i za partijsku rodbinu i kumove?

Možda je onom uniformisanom redaru rečeno da je ovo jedan od tri stadiona po međunarodnim propisima u zemlji, pa je izgovorio reč „Evropa" kao neumoljivi kriterijum kojem ima da se povinuju i lokalni fudbal i lokalna publika. Samo, vlast bi da to važi jedino za fudbal, ali ne i za pravosuđe, medije, zdravstvo, školstvo.

Brojni klinci su bili na utakmici i to možda ohrabruje.

Ali ko sada da se zamara ekonomskom održivošću – carpe diem, što bi rekao Horacije. Mi smo na jugu, a on živi od danas do sutra.

U to smo se Moca i ja uverili kada smo posle utakmice prošetali glavnom ulicom u kojoj su se pomešali vonj roštilja, znoja i urina iz susednih haustora. Roštiljijada. Pod šatrom kafane Kamiondžije tek se nekoliko gostiju zagreva za noć koja je još mlada.

Pomalo izgubljena u prostranstvu šatre trbušna plesačica oblinama priziva Orijent, navodi leskovačke Evropljane, tek pristigle sa svog Old Traforda, na grešne misli. A meni nikako da iz uva izađe melodija Zlatka Manojlovića sa leskovačkim vučjim stihovima: „Mrzim ja Beograd, Zvezdu i Partizan. Ja sam lokal-patriota, u srcu je Dubočica“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.