Senke noći još su vidljive na horizontu. Tek je prošlo sedam sati u Taosu, u američkoj saveznoj državi Novi Meksiko. Jutro je kasnog leta, ali na travi se vidi mraz. Tišina je potpuna sve dok ne izađe sunce iza brda Taosa.

Prvi koje Kim želi da vidi svakog jutra su Doli i Doni, dva patuljasta ponija koji se umiljavaju gazdarici. „Doli dugo nije dopuštala da je iko miluje. Njen bivši vlasnik ju je teško zlostavljao", objašnjava bivša pripadnica vojnih snaga. Ali Doli sada sa puno poverenja gleda u Kim i uživa u tapšanju i milovanju, barem isto toliko, koliko i u prvoj porciji slame koju će dobiti. Mnoge životinje koje su na njenom imanju, u prošlosti su doživele loše stvari. Zato se dobro uklapaju u mesto na kome i traumatizovani vojni veterani treba da nauče kako da, barem donekle, izađu na kraj sa užasima iz svoje prošlosti.

Pomoć koja se ne zaboravlja

Ovaj ranč, zapravo čitav projekat, Kim Sančez je pokrenula 2015. sa svojim sadašnjim partnerom Donom Petersom. Novac za projekat potiče od nasledstva njenog poginulog muža Paula. Na području Taosa živi mnogo bivših vojnika. U čitavim Sjedinjenim Državama ima 21 milion vojnih veterana. Mnogi od njih nisu se snašli u „mirnodopsko" vreme: najmanje njih 60.000 su beskućnici, a među njima je upadljivo više Amerikanaca južnoameričkog ili afroameričkog porekla.

Kim je svoje imanje i „savetovalište" nazvala „Pomoć koja se ne zaboravlja" – jer ni ona ne želi da zaboravi svoju srećnu prošlost, a ne želi ni da drugi zaborave ljude kojih više nema. U centru imanja, koje se prostire na oko 9.000 kvadratnih metara, nalazi se kuća zemljane boje, izgrađena u tradicionalnom meksičkom stilu. Godinama je zvrjala prazna, a ako sve uspe, već sredinom sledeće godine tu bi trebalo da bude šest apartmana. „To nije naša kuća, to je kuća za veterane i njihove porodice. To je mesto gde možemo da se okupimo i razgovaramo. Jedni drugima pomognemo i da se tešimo."

Načelo je jednostavno: „Svi vojni veterani mogu da dođu kod nas i tu žive pet dana besplatno". Svake srede, u velikoj kuhinji se kuva za sve prisutne i svako je pozvan. Ali Sančez ipak dodaje: „Sve to košta." Ceo projekat finansira se donacijama i podrškom dobrovoljaca.

Nakon svega što su videli i doživeli, tu je i osnovno pravilo ponašanja: „Mi veterani ne verujemo nikome kad nam govori gluposti. Odmah osetimo da li neko stvarno zna o čemu priča." Utoliko je i pomoć drugim veteranima nešto kao poziv za nju lično: „Razumem kroz šta prolaze ti muškarci i žene. Zašto sada radije žive sami negde u brdima? Zato što se boje da će opet da prolupaju i povrede druge."

Kim je tek bila napunila dvadeset godina kad se priključila vojsci: „Morala sam da platim dugove za finansiranje studija." Studirala je teologiju i psihologiju u Judžinu, u saveznoj državi Oregon. U Fort Džeksonu, u Južnoj Karolini, prošla je kratku obuku. Nakon toga, poslali su je u američku bazu u Nemačkoj, najpre u Kicingen, a onda u bazu kod Vircburga. „Uvek mi je mnogo značilo da pomažem drugim ljudima. Zato mi je odgovaralo da budem asistentkinja vojnog sveštenika u njegovim svakodnevnim obavezama." Planirala je putovanja, pripremala sve za održavanje misa. To su još bili srećni dani za Kim.

Bezdušna rutina

Sreća je postala još veća kada je već trećeg dana u bazi u Nemačkoj upoznala Pola Timotija Sančeza. Veoma brzo su se zbližili i postali par. Bila je to ljubav njenog života. Oboje su nastavili svoje vojne karijere. Nakon pet godina, Kim je bila zadužena za organizaciju misa-zadušnica za poginule vojnike. To je posao koji inače rade dva vojna sveštenika. Svaki put kad bi stradao neki od vojnika kome je baza bila u Nemačkoj, morala je da razgovara s porodicama, njegovim ili njenim prijateljima. Iako su pravila u tim slučajevima veoma stroga, ipak se trudila da mise-zadušnice budu što je više moguće lične: „Želela sam da se poginuli isprate na dostojan način. Ponekad je vojna rutina prilično bezdušna."

I sama se trudila da ne zaboravi one koji su poginuli: vodila je dnevnik o svakom slučaju. Pisala je noću, kad nije mogla da spava. Čula je, kaže, mrtve, čula kako joj prebacuju da se ne brine dovoljno za njihove porodice, za njihovu decu.

Kim je osetila da nije dobro što se njen čitav život vrti oko smrti. Ali drugi o tome nisu želeli ništa da znaju: „U vojsci naučite da sagnete glavu i jednostavno radite dalje ono što morate." Onaj ko pokaže osećanja – taj je slabić. Onaj ko prizna da oseća strah i ima panične napade – taj je gubitnik."

Posle mnogo vremena, Kim i Paul konačno odlučuju da se venčaju. Ona je napustila vojsku i vratila se u Fort Dram u Njujorku. Zaposlila se u upravi jedne kozmetičke kompanije. Do dan-danas se seća Paulovih ruku kada ju je poslednji put zagrlio – 2006, samo dan nakon američkog Dana zahvalnosti. Morao je da se vrati nazad, u svoju jedinicu u Iraku; 45 dana kasnije neko joj je pozvonio na vrata. Pre nego što je uopšte otvorila vrata, znala je sve: „Znala sam da je Paul poginuo". Bili su u braku 14 meseci.

Gubitak kontrole

Kim je bila potpuno slomljena. Paul joj je pomogao da u glavi obuzda aveti iz prošlosti, ali onda je potpuno izgubila kontrolu: „Ne možeš da dišeš, imaš paničan strah od smrti i samoće. Istovremeno, stidiš se što nisi u stanju da držiš stvari pod kontrolom."

Njene ruke i čitavo telo prepuni su tetovaža: cveća, ptica i leptirova u šarenim bojama. „Potrebno mi je da imam nešto lepo na sebi. Nešto što će da me razvedri. I to funkcioniše", kaže dok sa lica sklanja plavu kosu sa pokojom sedom i krajevima ofarbanim u crveno. I smeška se. Ali taj osmeh se ne ogleda i u očima.

Bilo je potrebno da prođe šest godina dok Kim Sančez, uz mnoštvo lekova, nije uspela da koliko-toliko profunkcioniše. „Bez ljubavi majke i moje porodice, nikada ne bi uspela. Od države ništa nećete dobiti." Ni od vojske, dodaje. „Koriste nas sve dok funkcionišemo u njihovoj igri. A kad se slomimo, onda ostajemo sami. Taj duboki strah više nikada te neće napustiti."

Još uvek ima dana kad Kim može da izdrži najduže do podneva. Onda se u njenoj glavi ponovo vraćaju senke prošlosti i ona postaje previše umorna da bi bilo šta radila. Mora da legne. Jednostavno ostaje u krevetu. Do sledećeg jutra. „Onda ustanem, jer znam da sam nekom potrebna. I da se moje životinje raduju što će me videti. Veće sreće za mene više nema."