Nije to bilo ništa novo za Denija Rouza i Rehema Sterlinga, dvojicu tamnoputih fudalera. Još na utakmici engleske reprezentacije protiv Srbije u Kruševcu 2012, njih dvojicu su na taj način vređali. Rouz, koji je tada imao 22 godine, zaradio je crveni karton zato što je, besan zbog reakcije publike, šutnuo loptu na tribinu. Sterling, tada 17-godišnjak, bio je rezervni igrač.

„Stvarno je sramota da dođeš negde gde te onda podsete na to koje si boje kože i kako izgledaš“, rekao je Strerling koji je inače postigao peti pogodak za Englesku (5:1), što je bio konačni rezultat protiv Crne Gore. „Ja znam koje sam boje kože. Sramota je da je pojedincima to kul, da prave viceve na tvoj račun“.

Problem se ili poriče ili umanjuje

Nakon raspada bivše Jugoslavije, rasizam se proširio među fudbalskim navijačima na Balkanu. Samo nekoliko meseci pre onoga što su Rouz i Sterling doživeli 2012. u Srbiji, hrvatski navijači su u Poljskoj tokom utakmice na Evropskom prvenstvu bacali banane u pravcu italijanskog reprezentativca Marija Balotelija. Brazilac Everton Luiz, koji je igrao za beogradski Partizan, 2017. je plačući napustio teren nakon što je svih 90 minuta konstantno trpeo rasističke uvrede navijača Rada.

Trener Partizana Marko Nikolić u svoje vreme se žalio da su takvi incidenti „normalni u srpskom fudbalu“ – ali takve izjave su retkost. Mnogo češće se događa da političari, zvaničnici i navijači u balkanskim državama ili poriču ili umanjuju incidente u fudbalu.

„Oni ne shvataju kako neko može da ih optužuje za rasizam kada u svom društvu skoro da nemaju različite rase“, objašnjava Damir Pilić nekadašnji navijač splitskog Hajduka u razgovoru za DW. „Kada izgubite od jakog protivnika, onda vređanje vidite kao sredstvo da ponizite protivnika koji je vas ponizio. Ali, ako ih nakon utakmice pitate da li su rasisti, reći će da nisu.“

Pilić kaže da iz ugla „zapadnih društava“ to zvuči paradoksalno. „Ali, kada je reč o rasizmu na Balkanu, mnogi ljudi su u duhovnom smislu još u osnovnoj školi. Mi skoro da nemamo ljude tamne boje kože u regionu. Ljudi jednostavno ne razumeju koliko takvo ponašanje ima dalekosežne posledice.“

Nacionalizam završava u rasizmu

Pilić je okrenuo leđa Hajdukovoj ultra-sceni zbog fašističkih tendencija navijača. On danas piše o fudbalu u Hrvatskoj i drugim balkanskim zemljama. Rasizam je produžetak nacionalizma u regionu, kaže Pilić. Na igrače tamne boje puti se jednostavno gleda kao na „drugačije“, isto kao i na igrače drugih nacionalnosti.

„Nacionalizam je još uvijek ogroman problem u nekadašnjoj Jugoslaviji. Često čujete pogrdne pesme o igračima zato što su Srbi, Hrvati ili Bošnjaci, ili ako ne pripadaju naciji navijača. Ali u svakodnevici je rasizam retka pojava, jer jednostavno nema mnogo drugačijih rasa.“

I novinar Igor Lasić nije iznenađen ispadima u Crnoj Gori. Navijači tamnopute igrače vide kao „privremene mete“, kaže Lasić. Oni svoje frustracije, koje potiču od njihovih društvenih problema, a koji su posledica rata i ekonomske krize, isprazne na protivnički tim. „Često su to mladi ljudi bez posla, izmanipulisani nacionalsitičkim političkim strankama“, kaže Lasić za DW. „Osamdesetih godina to je bio sporedni problem, ali to je od rata naovamo ludački eskaliralo.“

Nekadašnji navijač Damir Pilić ukazuje na to da je u Hrvatskoj prethodnih godina učinjeno mnogo napora da se poboljša građansko vaspitanje u školama. Liberalne partije su, međutim, naišle na snažno protivljenje vlade i crkve. „Kompletan društveni stav mora da se promeni“, kaže Pilić. „Mi bismo morali da učiniti korak unazad, dalje od nacionalizma u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Ali, od raspada Jugoslavije on je duboko ukorenjen u našoj kulturi, tako da nisam optimista.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android