Treći sastanak na vrhu, Ukrajina-Jugoistočna Evropa, doveo je u Dubrovnik predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog, kao i sve lidere zemalja regiona koji su dali podršku Ukrajini. Pregovaralo se o završnom dokumentu, traženi su uslovi kako bi se stavio potpis svih lidera, a najglasniji je bio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je tražio da dokument ne sadrži ništa što se odnosi na sankcije Rusiji. Na kraju je rezultiralo Dubrovačkom deklaracijom u kojoj se daje podrška Ukrajini u ratnom sukobu s Rusijom, koji traje više od dve godine.

„Gotovo hiljadu dana je prošlo od početka ruske vojne invazije na Ukrajinu. Najstrože osuđujemo taj ničim izazvan, neopravdan i nezakonit ruski osvajački rat protiv Ukrajine... zločin protiv ukrajinskog naroda, očigledno kršenje međunarodnog prava... i veliku pretnju miru, bezbednosti Jugoistočne Evrope, čitavog evropskog kontinenta i sveta“, navedeno je, između ostalog, u deklaraciji. Ipak, u pozadini je dosta problema u odnosima oko tog pitanja, posebno unutar Hrvatske, čiji čelni ljudi imaju dijametralno suprotne stavove.

Plenkoviću bio potreban „Ukraine Compact 2“

„Plenkoviću je bilo važno da Zelenski dođe u Hrvatsku kako bi potpisali nešto nalik na Ukraine Compact (dokument koji su potpisale 23 zemlje u Vašingtonu s bezuslovnom podrškom Ukrajini, prim.aut), jer Plenković ima problema s proruskim predsednikom Hrvatske Zoranom Milanovićem, koji sistemski opstruira hrvatsku podršku Ukrajini“, kaže za DW analitičar iz Zagreba Davor Đenero.

Samit u Dubrovniku održan je u trenutku žestokog političkog sukoba Milanovića i Plenkovića oko Ukrajine, nakon što Milanović nije dao saglasnost Ministarstvu odbrane za slanje oficira u misiju NATO kako bi obučavali ukrajinske vojnike u Nemačkoj. Zbog toga Milanović nije ni pozvan u Dubrovnik, što je dodatno zakomplikovalo odnose.

„NATO do sada nije bio formalno-pravno u Ukrajini. Sada je odlučio da se to dogodi. I ja kažem, slobodno. Ali, dok sam predsednik Hrvatske, ja tu saglasnost (za oficire) neću potpisati“, rekao je Milanović samo dan ranije na samitu lidera Brdo-Brioni u Tivtu.

Što se tiče same deklaracije, u tekstu se takođe navodi da podrška učesnika ukrajinskoj nezavisnosti, suverenitetu i teritorijalnom integritetu unutar međunarodno priznatih granica nastavlja da bude „apsolutna“. Pozdravljeno je otvaranje pristupnih pregovora EU i Ukrajine, te je kao ključna stavka istaknuta njena energetska stabilnost. Okosnica trećeg samita bila je ekonomska i vojna pomoć Ukrajini.

„Hrvatska je ponudila svoju stručnost u području pomoći veteranima, u području deminiranja, mirne reintegracije, te u posleratnom periodu i u području procesuiranja ratnih zločina“, rekao je premijer Hrvatske Andrej Plenković, koji je u ime Hrvatske sa Zelenskim potpisao ugovor o bilateralnoj saradnji koji definiše ta pitanja.

Podrška izvan okvira

„Hvala vam što ste protiv nastojanja Rusije da destabilizuje i ovaj region“, rekao je Zelenski, ističući da svi dele isti interes u nastojanju da se oslabi položaj Rusije.

„Nažalost, danas u Ukrajini vidimo kako izgleda moderno ratovanje i znamo koliko je važno da svaka zemlja, svaka nacija, ima tehnološki napredno oružje. Ukrajina je kroz ovaj rat osnažila, ojačala svoje kapacitete, odbrambene kapacitete, u smislu proizvodnje oružja“, rekao je Zelenski.

Iako se ne radi o prvom sastanku na ovom nivou kada je reč o podršci Ukrajini, analitičari uočavaju da Zelenski ima razloga da traži širu podršku, s obzirom na određen pad ili oklevanje kod pojedinih zemalja da snažnije deluju. Svaka podrška je bitna, posebno tamo gde Rusija ima jak uticaj.

„Istina je da Zelenski nije u dobroj fazi, da mu je ovaj sastanak u Nemačkoj propao, da je Dubrovnik trebalo da bude usputna stanica. Ukrajini jeste važno da ima neki blok zemalja, osim onoga što nekada nazivaju evropskim severnim Balkanom“, kaže Đenero.

Taj blok zemalja važan je ne samo u političkom smislu, nego i u vojnom. Ove sedmice bio je planiran sastanak u Ramštajnu u Nemačkoj, na kojem je Zelenski trebalo da predstavi „plan pobede“. Sastanak koji je trebalo da bude prvi na nivou lidera, otkazan je zbog nedolaska američkog predsednika Džoa Bajdena, zbog uragana koji je pogodio delove SAD. Sastanak ukrajinskih donatora oružja trebalo je da istakne nedvosmislenu podršku Kijevu.

Sto miliona u oružju za tri meseca

A naoružanje je nešto za šta je Ukrajina zainteresovana u Bosni i Hercegovini i Srbiji. Nije tajna da je Zelenski ranije pozivao na zajedničku proizvodnju oružja sa zemljama Zapadnog Balkana. Razlog je praktične prirode iz kojeg profitiraju BiH i Srbija. Artiljerijska municija koju koristi Ukrajina uglavnom je na osnovama i standardima koje koristi i Rusija, odnosno „ostatak“ sovjetske vojne baštine, što povećava potražnju iz te dve balkanske zemlje.

Podatak da su kompanije iz BiH u zadnja tri meseca izvezle naoružanja i opreme za više od sto miliona konvertibilnih maraka, govori o obaranju rekorda i potvrde onoga što su zahtevi iz Ukrajine. Kompanije iz BiH su konkurenti na tržištu upravo zbog tipa naoružanja, ali i globalne potražnje.

Vojni komentator Đuro Kozar kaže da je taj biznis sada već dobro uhodan, a da u tom lancu igre smrti svi dobro zarađuju: „Sa Zapadnog Balkana putem posrednika, u Ukrajini, kao i izraelskom ratu, koristi se naoružanje i vojna oprema iz BiH i Srbije. Oružje i municija iz tih zemalja su traženi, jer imaju i rusko poreklo, tako da se to jako dobro uklapa u ukrajinske potrebe.“

Kozar navodi i neke primere: „Fabrika municije ’Igman’ iz Konjica proizvodi municiju za sve kalibre pešadijskog oružja, uključujući i kalašnjikove. Zbog toga kada pošalju municiju na određene adrese, u fabrici ’Igman’ ne znaju da li će ona tamo stići ili će putem posrednika biti upotrebljena za rat“, naglašava Kozar, navodeći i primer 50.000 granata iz fabrike „Krušik“ iz Valjeva, koje su našle put do ukrajinskog ratišta, iako Srbija tvrdi da nijedna isporuka nije napustila tu zemlju od početka rata.

Amerikanci najveći kupci

Prema izveštaju Organizacije za jugoistočnu i istočnu Evropu za kontrolu malokalibarskog i lakog naoružanja (SEESAC) od pre tri godine, navodi se da je Srbija vodeći izvoznik oružja i municije u regionu sa profitom od preko milijardu evra. Iza nje je BiH, čiji je udeo u ukupnom izvozu u regionu gotovo trećina kompletnog naoružanja i municije. Najveći kupci, prema podacima Spoljnotrgovinske komore BiH, su Amerikanci. Zatim slede Srbija, Turska, Slovačka i Bugarska.

Međutim, čitav taj sistem igre vojno-političkih skrivača omogućava zaobilaženje pravila. Bosna i Hercegovina i Srbija imaju zakone koji ograničavaju prodaju oružja u ratnim zonama. Tu se pojavljuju kompanije posrednici ili zemlje koje direktno kupuju naoružanje, nakon čega vrše distribuciju u Ukrajinu. Najveći kupac oružja iz BiH, prema statističkim podacima, je SAD, dok Srbija posluje i preko Češke i Turske.

„Sasvim je sigurno da je Ukrajini u interesu da se nastavi isporuka onog što se teško nabavlja na tržištu – pre svega artiljerijske municije koja je rađena po ruskim, a ne po standardima NATO, što mimo te dve zemlje nije lako nabaviti na tržištu“, zaključuje Đenero.