DW: Zakon o doseljavanju radne snage za mnoge na Balkanu zvuči kao ostvarenje sna. Veliki broj njih sanja o Nemačkoj, gde će imati priliku da raditi u struci i bolje živi. Da li i Vi to vidite tako?

Karola Burkert: Ovaj zakon prvenstveno ima za cilj da zadovolji potrebe nemačke ekonomije za radnom snagom, ali i da obezbedi i kontroliše dolazak radne snage iz trećih zemalja. To je svakako jasan signal radnicima iz trećih zemalja da je sada fokus na kvalifikovanim radnicima i, ako imate neophodnu kvalifikaciju, onda to zaista može biti i ostvarenje sna.

Ali put do ostvarenja tog sna i nije baš lagan. Hoće li ovaj zakon doneti olakšanje?

Ono što je novo u zakonu se može sažeti u tri tačke: prvo, on izjednačava osobe sa srednjom stručnom spremom i osobe sa univerzitetskom diplomom. To je velika novost, jer je prethodni zakon uglavnom uzimao u obzir samo osobe sa visokom stručnom spremom. Druga stvar je što se ukida takozvani Vorrangprüfung (kriterijum prema kojem kompanija ne može popuniti radno mesto kandidatom izvan EU, ukoliko se pronađe odgovarajući kandidat iz Nemačke ili EU). To je takođe olakšanje.

Treća stvar, koja nije olakšavajuća, nego više predstavlja prepreku, je što će se zahtevati dokaz poznavanja njemačkog jezika pri traženju posla. Dokaz o znanju njemačkog jezika je uveden kao kriterijum za rad ili za priznavanje stranih stručnih diploma. Dakle, u novom zakonu postoje dva olakšavajuća elementa i jedna teškoća.

Zakon će stupiti na snagu u januaru 2020. godine. Mnogi na Balkanu su se nadali da se to desi što pre. Zašto se odugovlači?

Kašnjenje ima svoje razloge, jer primena zakona zahteva i usvajanje neophodnih propisa koji se na njega odnose. Drugo – i ovde možemo napraviti vezu sa Uredbom o Zapadnom Balkanu – administracija mora biti pripremljena. Postoji ideja za stvaranje centralnih ureda za strance, u kojima će se fokusirati na različite procedure. Dolazak novog broja kvalifikovanih radnika staviće administraciju pred velike izazove jer će doći do novog povećanja broja zahteva za vize.

Mislite li tu na već postojeću administraciju u Nemačkoj ili na administraciju u nemačkim ambasadama u zemljama Zapadnog Balkana?

Mislim na oboje. Očekuje se da će se u Nemačkoj stvoriti centri za strance u različitim saveznim pokrajinama gde će zadaci biti centralizovani. S druge strane, zna se da će doći do povećanja broja zahteva za vize u ambasadama. Za sve to treba biti spreman. Brine me što već sada postoje problemi sa dobijanjem termina u ambasadama, liste čekanja su jako duge, onlajn sistemi funkcionišu samo delimično. Situacija će postati još teža jer se predviđa povećanje broja zaposlenih i proširenje kapaciteta u ambasadama, ali se u obrazloženju zakona ne spominje kako rešiti tu situaciju konkretno.

Kako će to izgledati u praksi?

Tu leži problem. U obrazloženju Zakona o useljavanju ne postoje precizni podaci o tome koliko dodatnih radnika je potrebno za svaku ambasadu, a niti do kada to treba rešiti. Nažalost, takvih podataka nema. Postoji samo svest da je potrebno povećati kapacitete. Ali, u tekstu tog obrazloženja rečeno je da se zbog nedostatka podataka ne može konkretizovati gde se i na koji način moraju povećati kapaciteti.

Može li biti olakšanja ako se radne vize postave kao prioritet u odnosu na druge vize?

Zakon predviđa ubrzani postupak, odnosno tzv. Fast track ukoliko poslodavac plati određeni iznos i obrazloži zašto bi trebalo da se odvija brzi postupak. Ako se to dogodi, onda se taj ubrzani postupak aktivira sa određenim rokovima. Za to će biti zadužene kontakt-osobe u uredima za strance ili u ambasadi.

Zakon takođe predviđa i da će ljudi moći da dođu u Nemačku na šest meseci bez ikakvog ugovora kako bi tražile posao na licu mesta. Za to će im opet trebati viza. Ako u tom periodu pronađu posao, da li će morati da se vraćaju u domovinu kako bi podneli zahtev za vizu u ambasadi ili će to moći da urade u Nemačkoj kad su već tu?

Nema jasnog odgovora na ovo. Smatram da je problematično dolaziti na šest meseci da bi se tražio posao. Tu treba biti na oprezu, jer je to opet moguće samo pod određenim uslovima – priznavanje diplome, poznavanje nemačkog jezika, barem na nivou B1, osoba će morati dokazati i da ima sredstva za život u ovih šest meseci. Treba reći da je ova šestomesečna viza već postojala za one sa visokim obrazovanjem i da se ta mogućnost zaista malo koristila. To je zato što ove uslove nije lako ispuniti.

To opet komplikuje i produžava proces dolaska?

Problem koji vidim je priznavanje diploma. Dugo se čeka na vizu, ali ne treba zaboraviti i da se jako dugo čeka i na priznavanje diplome ili profesionalnog sertifikata. Dakle, imamo dve paralele – dobijanje viza i priznavanje diploma. To je po mom mišljenju nejasno. S druge strane, kako prevazići preopterećenost zaposlenih koji se bave ovim pitanjima? Zakon je brzo napisan, ali ono što je potrebno je kvalitetna, brza i efikasna ekspanzija administracije – unutar i izvan Nemačke. Da bi se ovaj zakon mogao i sprovesti neophodno je uspostaviti daleko bolju infrastrukturu.

*Dr. Karola Burkert je stručnjakinja za migracije u Institutu za istraživanje tržišta rada u nemačkoj saveznoj Agenciji za rad.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android