DW: Nemci znaju da kažu da je ponekad naslov u stvari program, to jest sadržaj. Može li se to reći za film koji ste Jelena Gavrilović i ti nazvali „Između granica"?

Mirko Rudić: Dosta smo se mučili sa naslovom. U filmu je dominantan lik i naratorka devojka iz Libana Bušra Žaber koja nam u početku objašnjava gde smo uopšte i šta radimo. Onda se dešava transformacija i mi kroz nju i njene emocije počinjemo da osećamo čitavu stvar. Tako, po zatvaranju granica, doživljavamo i krah svega što je prethodno bilo pozitivno. Drugi likovi u filmu su izbeglice, ali i sam kamp u Preševu, kao i radnici raznih humanitarnih organizacija koji su pomagali na čitavoj Balkanskoj ruti. Tako naslov „Između granica" govori o izbegličkoj priči, o putu od granice do granice, a zatim o zaglavljenosti na ničijoj zemlji kada su granice zatvorene u martu 2016.

Koja je priča Libanke Bušre Žaber?

Bušra je 2015. godine došla u Beograd na doktorske studije iz diplomatije na Fakultetu političkih nauka. Pošto je iz Libana i govori arapski, profesorka srpskog ju je upoznala sa situacijom kada je u centru grada bilo dosta izbeglica. Bušra je odlučila da se prijavi u mobilne timove nevladine organizacije ADRA, da prevodi doktorima i psiholozima koji su pružali hitno neophodnu pomoć izbeglicama. Posle nekog vremena je završila u Preševu i volontiranje se pretvorilo u višemesečni angažman u tada najvećem kampu u Srbiji. Zbog toga je zapustila i fakultet i život joj se potpuno promenio zbog tog iskustva.

Kažeš da je sam izbeglički centar u Preševu lik u dokumentarcu. Da li je on pozitivac ili negativac?

Spletom okolnosti se u Preševo, albansko naselje na jugu Srbije, slio ogromni broj nekih nepoznatih ljudi iz nekih dalekih zemalja poput Avganistana, Sirije, Iraka ili Irana. To je na više nivoa dalo novi identitet tom mestu. Stranci su počeli da dolaze, recimo članovi stranih organizacija koje pomažu izbeglicama, ali su i lokalci počeli da zarađuju novac otvarajući kafiće, radeći kao taksisti, prodajući stvari izbeglicama... odjednom se dešavalo da u jednom danu po nekoliko hiljada ljudi prođe kroz kamp.

U početku je kamp svakako bio pozitivac jer je masa izbeglica govorila da je Preševo prvo mesto na izbegličkom putu od Turske gde su se osetili kao ljudi. Prvi put su naišli na organizovanu humanitarnu pomoć, imali su prevodioce koji govore njihov jezik, psihologe koji su im prilazili kao ljudima i postavljali jednostavno pitanje: „Kako si?" Dakle ne samo podela ćebadi i hrane, nego se bavilo i drugim stvarima koje u dinamičnom periodu deluju kao sekundarne. Ne razmišljaš kako si kad znaš da treba što pre da pređeš sledeću granicu jer će možda uskoro biti zatvorena.

Izbeglički centri na Balkanskoj ruti su mesto gde se prepliće očaj zbog bega iz domovine i nada u bolji život. Da li ti se čini da je, kako su se granice zatvarale, očaj nadjačavao nadu?

Danas svakako ima više očaja. Sve je bilo dinamičnije u prvom periodu, recimo od oktobra 2015. do marta 2016, kada je funkcionisao humanitarni koridor i ljudi su samo prolazili kroz Preševo i čitavom rutom. Iako su svi bili bolesni, umorni, krvavih nogu od žuljeva, postojala je nada i vrsta radosti što će za neko vreme, možda za nedelju dana, biti u obećanoj, sanjanoj budućnosti u zemljama zapadne i severne Evrope. Kada su granice zatvorene 9. marta nastao je period očaja. Ostali su zaglavljeni u kampovima, ne znajući šta će biti sa njima, čekajući liste za ulazak u Mađarsku, karte za povratak u Grčku ili zemlje porekla ili jednostavno čekajući krijumčara.

Dosta si putovao i pisao o Balkanskoj ruti. Da li te je to na neki način promenilo? Šta što si video ćeš možda pamtiti ceo život?

Ovaj projekat je najživotniji, najveći i najizazovniji u čitavoj mojoj novinarskoj karijeri. Godinama sam pisao za „Vreme" o tome, bio u Turskoj, Grčkoj, svuda po Srbiji... Kada sam počeo da radim na filmu, otišao sam u Preševo sa nemalim iskustvom pisanja o izbegličkim pitanjima.

Ali već drugog dana, praveći u glavi skicu za film, shvatio sam da ranija iskustva ni izbliza nisu dovoljna da bi se posao podneo normalno i profesionalno. Već drugog dana sam bio emotivno pomeren zbog prizora koje sam video. Ne ostavlja ravnodušnim toliki broj ljudi, žena i dece, koji su emotivno i fizički ranjivi. Tokom snimanja je bilo jako teško poštovati granicu između profesionalnog odnosa autora filma i onoga ko pomaže. Neretko smo zaustavljali snimanje da bismo delili ćebad, pomogli ženi u kolicima da prođe kroz blato, davali im svoje rukavice...

Film se premijerno prikazuje u petak na Beldocsu. Gde će kasnije moći da se vidi?

Pokušaćemo da ga šaljemo na druge festivale u Evropi i šire. Nadamo se i voleli bismo da film i Bušru koja na emotivan način objašnjava izbegličku krizu vidi što širi krug ljudi u Evropi i svetu.

*Mirko Rudić, 1987, je novinar nedeljnika „Vreme". Zajedno sa rediteljkom Jelenom Gavrilović potpisuje režiju dokumentarnog filma „Između granica" u produkciji humanitarne organizacije ADRA. Svetska premijera je u petak (12. maj) u okviru takmičarskog programa festivala Beldocs. Projekcija je u 19 sati u Dvorani kulturnog centra, nakon čega sledi razgovor sa autorima.