Nemački šumar i pronalazač Karl Frajher fon Drajs je 12. juna 1817. seo na svoju „trkaću mašinu“ (po njegovom imenu nazvanu i dresina) i, odgurujući se nogama, pokrenuo drvene točkove. Probna vožnja od 14 kilometara je trajala jedan sat i tako je rođena preteča današnjeg bicikla. Bio je to prvi dvotočkaš sa upravljačem. Kao taj prabicikl i danas izgledaju dečiji bicikli bez pedala.

Trenutak nije mogao biti bolji: i region Manhajma u kojem je pronalazač živeo bio je razoren klimatskom katastrofom koju je izazvao gigantski oblak pepela iz jednog indonežanskog vulkana. Posledice su bile hladnoća, suša, slabe žetve, glad. Među žrtvama su bili i konji – jer su ih vlasnici jeli.

Drajs je dugo razmatrao alternative za jahanje. Kada je prvi put seo na bicikl bez pedala, verovatno nije ni slutio da će promeniti način prevoza i ostati upisan u istoriju čovečanstva. Zapravo je samo hteo da zaradi novac.

Što bi se iko negde vozio?

Štampa u čitavoj Evropi javila je o izumu iz Manhajma posebno hvaleći ekonomičnost – dresina se mogla proizvesti za svega 20 funti dok je konj koštao 1.900 funti. Neverovatno je izgledalo da jedno prevozno sredstvo ne prouzrukuje dodatne troškove – za razliku od konja, dresina ne mora da jede.

Na Drajsovo razočaranje njegov izum nije svuda naišlo na oduševljenje. Jer ko je još tada hteo da putuje ako baš ne mora? Većina jednostavnih ljudi je provodila život na selu i ideja da treba nekuda da idu od svoje kuće delovala im je prilično bizarno. Tako je dresina najpre bila igračka za dobrostojeće ljude koji su hteli da se bave sportom.

Ali drugi pronalazači su pomno pratili stvar. Drajs je doduše patentirao dvotočkaša, ali je patent važio samo za teritoriju malenog Vojvodstva Baden. Van njegovih granica je marljivo kopiran i dalje razvijan.

Do pedala i guma

Potrajalo je još mnogo decenija dok bicikl nije poprimio današnji oblik. Majstori iz hobija su pre svega u Francuskoj i Engleskoj poboljšavali koncept dvotočkaša, stiglo se do prvog velosipeda sa pedalama pa sve do visokog bicikla opasnog po život. Krajem 19. veka se konačno etablirao klasični bicikl kakav znamo danas: sa dva jednako velika točka, gumama ispunjenim vazduhom, pedalama i lancem.

Tehnika bicikala je inače kasnije primenjena na automobile – recimo gume. Nebrojene forme bicikala su nastale u prethodna dva veka i svašta je bicikl prošao dok nije postalo praktično prevozno sredstvo dostupno svima: biciklisti su bili ismevani, a dvotočkaši su dugo bili ekskluzivna igračka bogatih. Onda su dobili, kako se činilo, nepobedivu konkurenciju u vidu motocikla i automobila.

Danas bicikl ipak služi za prevoz, sport, zabavu, stekao je kultni status i voze ga milijarde ljudi. To je sinonim za održivu mobilnost, za prevoz koji ne ugrožava životnu sredinu.