Dve slike kraja
26. avgust 2017.
Bio je to vruć letnji dan u Brnu, taj 26. avgust 1992, temperatura je prebacila 32 stepena. U vrtu glasovite vile Tugendat, koja važi za jednu od ključnih građevina moderne arhitekture u Evropi, u hladu starog platana i uz čašu osvežavajuće mineralne vode sedeli su premijeri Češke i Slovačke, Vaclav Klaus i Vladimir Mečjar, i dogovarali modalitete mirnog razdruživanja tada još zajedničke države Čehoslovačke.
Naveče tog dana njih su dvojica izašli pred novinare i objavili da će od 1. januara 1993. Češka i Slovačka biti dve samostalne države. „Mada su mnogi emotivno vezani za sadašnji oblik države, realno se i odgovorno mora konstatovati da ne postoji mogućnost održavanja sadašnjeg stanja“, izjavio je tada Mečjar. A njegov češki kolega Klaus je dodao: „Ako planirani proces prođe mirno i bez trzavica, ja sam uveren da ćemo sa Slovačkom imati bolje i dugotrajnije odnose no što je to sada moguće.“
Crvena zora nad Sarajevom
Tog je dana već od samog jutra vruće bilo i u opkoljenom Sarajevu, ali ne samo zbog letnjeg sunca. Tokom noći sa utorka na sredu je granatirana zapaljivom municijom sa položaja vojske bosanskih Srba zgrada čuvene sarajevske Vijećnice, u kojoj je bila smeštena Narodna i univerzitetska biblioteka. Te srede 26. avgusta zgrada je potpuno bila u plamenu, a s njom i čitav knjižni fond. Do kraja dana od Vijećnice su ostali samo noseći zidovi.
Za samo nekoliko sati izgoreo je veliki deo kulturnog blaga jedne zemlje, više od dva miliona knjiga i istorijskih dokumenata. No tog je dana izgorelo i više od toga: sarajevsko Oslobođenje je nad tekst o tom „kulturocidu“ stavilo naslov „Izgoreo simbol Sarajeva“. Najkasnije tog dana je postalo jasno da će rat u BiH biti nemilosrdan, brutalan i radikalan do kraja te da je sa sarajevskom Vijećnicom u plamenu nestala i tadašnja Jugoslavija kao država. Vatrogasci koji su pokušali da ugase požar, jednako kao i dobrovoljci, koji su iz goruće zgrade pokušali da spasu što više knjiga, bili su pod stalnom vatrom snajperista.
Istog dana je u Londonu premijer Džon Mejdžor otvorio međunarodnu konferenciju o Jugoslaviji. Najvažniji rezultat skupa je bio zahtev da se odmah obustave sve oružane borbe u Bosni i Hercegovini.
Nove države na ruševinama monarhije
Čehoslovačka i Jugoslavija, dve zemlje koje su u leto 1992. na tako različite načine obeležile svoj put u ropotarnicu istorije nastale su na gotovo istovetan način 1918. na ruševinama Austrougarske monarhije nakon Prvog svetskog rata. Cilj je bio ujedinjenje različitih ali po mnogo čemu bliskih većinskih naroda i brojnih nacionalnih manjina u jedinstvenu nezavisnu državu.
Češka je kao zemlja razvijene industrije i velike kulturne tradicije već unutar Austrougarske imala istaknutu poziciju, Prag je uz Beč i Budimpeštu slovio za „treći glavni grad“. Kada je početkom 1918. postalo jasno, da Austrougarska kao država neće preživeti ratni poraz, Tomaš Masarik i Edvard Beneš, predvodnici češkog nacionalnog pokreta, proširuju svoje ambicije i traže punu nezavisnost. S predstavnicima slovačkog nacionalnog pokreta, koji takođe teži samostalnosti nakon što je Slovačka hiljadu godina bila pod mađarskom vlašću, oni se dogovaraju o stvaranju zajedničke države.
Još pre zvaničnog okončanja rata Čehoslovačka Republika proglašava nezavisnost sa Masarikom kao prvim predsednikom. No ta zajednička država nije nacionalno monolitna: od oko 14 miliona stanovnika je sedam miliona Čeha, 2,5 miliona Slovaka i više od tri miliona Nemaca. Uz to su u zemlji i brojčano velike nacionalne manjine Mađara, Ukrajinaca i Poljaka.
Slovačka težnja za samostalnom državom
Mada je od samog početka ideološki bilo proklamovano formiranje jedinstvene čehoslovačke nacije, a manjinama su obećana zasebna prava, ni jedno ni drugo u novonastaloj državi nije uistinu zaživelo. Tokom čitave povesti zajedničke države osećala se dominacija brojčano, ekonomski i kulturno nadmoćnih Čeha.
Nakon pada Berlinskog zida i Plišane revolucije 1989. naročito u Slovačkoj dolazi do sve glasnijih zahteva za izlaskom iz zajedničke države, prvi put nakon 11. stoleća, kada je zemlja pripojena tadašnjem Mađarskom kraljevstvu. Nakon parlamentarnih izbora u junu 1992. formirana je samo još prelazna zajednička vlada, a Klaus i Mečjar su započeli seriju pregovora o mirnom razlazu.
Razaranje umesto razlaza
Jugoslovenska je priča, mada na sličan način započeta, dobila sasvim drugi tok. I tu je u temelju bila ideja objedinjavanja srodnih naroda i njihovih istorijski uspostavljenih teritorija u zajedničku državu, i tu su se pod jednim krovom našli kako narodi koji su u tom trenutku imali vlastitu državu, poput Srba, tako i oni koji to iskustvo ili nikada nisu imali ili su ga već odavno zaboravili, poput Slovenaca i Hrvata. Istovremeno se i u toj asimetričnoj konstrukciji proklamovala ravnopravnost konstitucionih naroda i zaštita prava nacionalnih manjina.
No ni u toj tvorevini, bez obzira na transformaciju od kraljevine do socijalističke republike, sve do kraja se nisu svi u jednakoj meri osećali ravnopravnim. A ni izgradnja jedne jugoslovenske nacije podupirana ideologijom bratstva i jedinstva na kraju nije urodila plodom: u trenutku izbijanja konstitutivne krize zemlja se najpre politički raspala na izvorne etničke grupe, a potom se mačem i ognjem prekrajala teritorija kako bi se prilagodila ponovo oživljenim nacionalnim mitovima.
Dva puta
Ishod je poznat. Kada su nakon razgovora u parku vile Tugendat uveče 26. avgusta 1992. Klaus i Mečjar izašli pred novinare, kako bi objavili dogovor o datumu razjedinjenja, češki je premijer rekao: „Ako planirani proces prođe mirno i bez trzavica, ja sam uveren da ćemo sa Slovačkom dugotrajno imati bolje odnose, no što je to sada moguće.“ Ta se najava ostvarila. Politički, privredni i kulturni odnosi dveju država vrlo su bliski i po mnogo čemu uzorni, u međuvremenu na televiziji zajedno biraju svoju pevačku super-zvezdu.
Jugoslavija se naprotiv raspala u krvi i plamenu, sa stotinu hiljada mrtvih, milionima izbeglica i ogromnim razaranjima. A Bosna i Hercegovina je i više od dvadeset godina nakon rata siromašna, nefunkcionalna i duboko podeljena država. Sarajevska Vijećnica je u međuvremenu obnovljena, ali u plamenu rata izgorele knjige su nestale zauvek, baš kao i jedna zemlja.