Među prvim NATO-bombama koje su 24. marta 1999. godine bacili avioni iz italijanske vojne baze Avijano, bile su i one koje su pale na vojni aerodrom Golubovci kod Podgorice. Prva žrtva NATO-bombardovanja iste večeri bio je mladi vojnik iz Beograda Saša Stajić. Poginuo je u kasarni u Danilovgradu.

Ipak, za razliku od Srbije, Crna Gora već godinama zvanično ne obeležava godišnjicu bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, čiji je tada bila deo, a pogotovo od kada je 2017. postala članica NATO, kao prva zemlja koja je nekada bila na udaru Saveza.

Duboke podele

I dvadeseta godišnjica bombardovanja pokazala je koliko su po pitanju karaktera tog događaja duboke podele u crnogorskom društvu. Vlast je poručila da je to bio rat koji Crna Gora nije želela, na koji nije mogla da utiče i koji je doveo do nepotrebnog razaranja zbog politike Slobodana Miloševića.

S druge strane, najjači opozicioni savez Demokratski front, ni ove godine nije propustio priliku da optuži tadašnjeg, a i sadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, da je 1999. počinio izdaju jer je, tokom bombardovanja, išao u prestonice članica NATO i molio da se bombardovanje prekine. U vlasti godinama ponavljaju da je upravo to spasilo Crnu Goru od većeg razaranja. U Crnoj Gori je od NATO-bombi poginulo deset ljudi – devet civila i vojnik Stajić.

„Školski primer agresije“

Milun Zogović poslanik je DF iz Murina, varošice na severu Crne Gore, koja je najgore stradala od NATO-bombardovanja. U najtežem napadu na ciljeve u Crnoj Gori tu je 30. aprila 1999. godine poginulo šest ljudi, među kojima i troje dece.

„Kao Murinjanin, imao sam priliku da gledam zgarište varoši u kojoj sam rođen. Nažalost, slika ubijenih sugrađana, od čega troje dece iz komšiluka, i zavičaja sravnjenog sa zemljom, prva je asocijacija na NATO“, kaže Zogović.

On nema dilemu o tome šta je značilo NATO-bombardovanje: „Bombardovanje SRJ školski je primer agresije na suverenu državu. SRJ nije ugrožavala mir i stabilnost bilo koje druge države, a nije imala ni bilo kakve osvajačke pretenzije prema bilo kome.“

„Udobno zavaljeni u fotelje na Dedinju“

Bivši predsednik Skupštine Crne Gore, a sada opozicione Socijaldemokratske partije Ranko Krivokapić, pre 20 godina bio je s Đukanovićem deo vlasti koja se oštro suprotstavila Miloševiću. On i danas veruje da je ulazak u rat s najjačim vojnim savezom bila pogrešna odluka.

„NATO-intervencija je bila gorka i oštra pouka onima koji su mislili da mogu da ratuju protiv čitavog sveta – udobno zavaljeni u fotelje na Dedinju, dok je običan narod patio i preživljavao najgore dane u svojim životima. Toj politici se sudilo i pred međunarodnim sudovima, ali se protiv nasleđa te politike moramo boriti i dalje, kako bi sve naredne generacije poštedeli muke koju su naši građani preživeli tokom godina ratova, sankcija i bombardovanja“, jasan je Krivokapić.

Veleizdaja?

Iz DF ipak i danas insistiraju da je tadašnja vlast u Crnoj Gori odbila da brani zajedničku državu. „Đukanović je tada počinio veleizdaju. Prvo je na Vrhovnom savetu odbrane SRJ glasao za odbranu zemlje, a zatim se stavio na stranu agresora. Nije prvi put da se sramna izdaja pravda pragmatizmom“, tvrdi Zogović.

Krivokapić, s druge strane, smatra da je tadašnja zvanična politika Crne Gore, pogotovo državnog parlamenta, bila odgovorna i trezvena, i da je u ključnim momentima izbegnuto zlo koje je moglo da se desi kroz međusobni sukob crnogorskih građana koji su podržavali Đukanovića odnosno Miloševića.

Zastave NATO u crnogorskim kasarnama

Godišnjicu NATO-bombardovanja obeležili su poslanici DF, boračka udruženja i sveštenici Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. I to je pokazalo duboke podele u crnogorskom društvu, jer im Ministarstvo odbrane nije dozvolilo da polože vence u kasarnama u Podgorici i Danilovgradu, već je to omogućeno samo roditeljima poginulog vojnika Stajića. Iz DF tvrde da je to sramno, a iz Ministarstva poručuju da DF želi da skrene pažnju sa svoje pogubne politike iz 1999. godine koja je i dovela do gubitka velikog broja života.

U istim tim kasarnama sada su zastave NATO, a Zogović kaže da je Alijansa, preko marionetske vlasti, „anektirala Crnu Goru“: „Građani nisu imali prilike da se izjasne o tom pitanju, jer nije raspisan referendum kao najveća demokratska tekovina. Zanemarljivo mala podrška ulasku u Alijansu nametnula je ulazak na mala vrata, snagom političke većine, a suprotno volji građana“, tvrdi Zogović.

Bezbednosti „u našim rukama“

Ipak, jedna od teza zagovornika ulaska u NATO je i ta da se to upravo radi kako se Crnoj Gori više nikada ne bi desilo da „zarati sa čitavim svetom“, i da je više niko ne bi bombardovao.

„NATO je i formiran s članicama koje su pre toga bile bombardovane od strane saveznika u Drugom svetskom ratu. Crna Gora je postala deo zajedničke političke i vojne strukture najrazvijenijih zemalja sveta i kamo lepe sreće da je cela Jugoslavija krenula tim putem pod rukovodstvom Ante Markovića 1990“, kaže Krivokapić.

„Za nas je zalaganje za članstvo u NATO pre svega iskaz želje da se o Crnoj Gori nikad više ne odlučuje tamo gde se mi ne pitamo. Bezbednosti i sigurnost Crne Gore ostaju u našim rukama, ali dodatno osnaženi i članstvom u klubu ekonomski, politički i vojno najmoćnijih zemalja planete“, dodaje lider SDP.

Zogović, međutim, tvrdi da NATO neće zaštititi Crnu Goru od npr. težnji njenih oblasti sa albanskom većinom da se pripoje Albaniji.

Odnos države prema žrtvama

Ono što je problematično u čitavoj priči jeste to što većina porodica žrtava NATO-bombardovanja nikada nije dobila ratnu odštetu, jer su tužbe uglavnom odbijene. Jednoj porodici iz Murina, koja je dobila odštetu, zatraženo je da je vrati.

„Više miliona evra država Crna Gora je dodelila kao ratnu odštetu drugim žrtvama, a porodice stradalih i ranjeni u NATO-bombardovanju nisu uspele da dođu do zadovoljenja pravde pred našim sudovima. Država Crna Gora jednostavno ne sme da prizna da je NATO bombardovao Crnu Goru i da murinska deca nisu stradala od elementarne nepogode, nego od NATO-projektila. Kada to nisu smeli dok nisu bili pod formalnim patronatom NATO, čisto sumnjam da će ih sadašnji status osnažiti da makar nazovu stvari pravim imenom, a kamoli nešto više od toga“, zaključuje Zogović.

I Krivokapić smatra da potrebno mnogo više pažnje i pijeteta posvetiti svim žrtvama ratova devedesetih, a pogotovo žrtvama iz Murina.

„Zbog toga smo i predložili da se osnuje Istraživačko-dokumentacioni centar pri Skupštini Crne Gore, kako bi se na jednom mestu sakupile sve informacije i trajno sačuvalo sećanje na nasleđe ratova devedesetih – koje građani Crne Gore nisu želeli, ali koji su ostavili dosta posledica“, kaže bivši predsednik parlamenta. Krivokapić zaključuje da se poseban odnos mora imati prema civilima koji su ubijeni tokom NATO-intervencije i da se njihovih porodica i njihove tuge ne sme sećati samo svakog 24. marta.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android