Kad god se zapuca u blizini, Farhad počne da laže. Uzme u naručje trogodišnjeg sina i kaže mu da neko u blizini slavi venčanje. Rafali u čast bračnog para. I to je avganistanska tradicija. „Moj sin još ne razume šta se događa. Jednostavno se boji glasnog praska.“

Farhad se u stvari ne zove tako, njegovo pravo ime je poznato redakciji, s njim smo u kontaktu već godinama. Svakog dana nam preko četa piše kako se oseća. On je jedan od preko hiljadu Avganistanaca koji su, prema navodima nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova, od kraja 2016. iz Nemačke vraćeni u domovinu.

Farhad je bio maloletnik kada je pobegao iz Avganistana. U Nemačku je došao sam, otac i majka su mu mrtvi. U Nemačkoj nije bio kažnjavan. A nemački MUP je upravo tim argumentom često opravdavao proterivanje nekih ljudi. Njegov zahtev za azilom je odbijen, i to uprkos očajničkim pokušajima nemačkih prijatelja da mu pomognu da ostane.

Svake godine na hiljade Avganistanaca bezuspešno pokušavaju da dobiju dozvolu boravka u Nemačkoj. Između januara i jula ove godine nemačke vlasti su razmotrile oko sedam hiljada zahteva za azil Avganistanaca – oko 60 odsto je odbijeno, iako se situacija u toj zemlji rapidno pogoršavala.

Tek 11. avgusta, samo četiri dana pre nego što su talibani preuzeli kontrolu nad Kabulom, nemački MUP je obustavio deportacije iz Nemačke u Avganistan. Trenutno je u Nemačkoj oko 30.000 Avganistanaca koji su u limbu – nije im dodeljen azil, i teoretski bi jednog dana mogli da budu deportovani.

Na radaru talibana…

Ono što Farhad piše, reči su ogorčenog čoveka. Kaže da je već ranije imao osećaj da ga je Nemačka ostavila na cedilu. Sad opet ima isti osećaj. Neko poput njega, čovek koji je već jednom bio proteran iz Nemačke, nije imao nikakve šanse da se nađe na nekom letu kojim je Bundesver evakuisao ljude iz Kabula.

„Kad talibani saznaju da sam živeo u Nemačkoj, ubiće me“, uveren je Farhad.

Avganistanci koji su, poput Farhada, bili na Zapadu i morali da se vrate, zaista su u opasnosti. „Sreo sam mnoge povratnike, ljude koji recimo imaju vidljive tetovaže na vratu ili na rukama. Za talibane je to nedopustivo“, kaže nam Abdul Gafor. Povratnici sa Zapada su za talibane pretnja jer teško da će se pomiriti sa stilom života koji nameću ti radikalni islamisti.

Gafor priča na osnovu ličnog iskustva. I on je pobegao u Evropu, ali 2013. su ga Norvežani proterali natrag u Avganistan. Nakon povratka je osnovao nevladinu organizaciju AMASO (Afghanistan Migrants Advice and Support Organization) kako bi pomogao drugim povratnicima .

Priča nam da povratnicima nije bilo lako u Avganistanu, da su izolovani u poslovnom svetu, često i u svojim porodicama. „U narodu vlada mišljenje da su te osobe uradile nešto pogrešno i da su zbog toga proterane.“

Sigurnost u Hamburgu

Gafor je postao poznat zahvaljujući angažmanu oko povratnika, ali se zato našao u opasnosti. Odavno mu porodica i prijatelji govore da opet napusti Avganistan. „Dobijao sam često pretnje. Ali znao sam da se nosim sa tim.“

Ali, kad su talibani umarširali u Kabul, nije video drugu mogućnost nego da pobegne. Na brzinu je u kancelariji uništio dokumente na kojima su bila imena i adrese povratnika. „Imao sam nekoliko vrlo osetljivih slučajeva, među njima i ljudi koji su konvertirali u hrišćanstvo ili ateiste. Nisam hteo da ugrozim nijedan ljudski život.“

I njegov život se našao u opasnosti, uveren je Ghafor. „Nemam nikakvih iluzija da bi me oni poštedeli.“

Abdul Ghafor je već nekoliko dana na sigurnom. Nalazi se u Hamburgu, gradu udaljenom skoro 7.000 kilometara od Kabula. Zahvaljujući činjenici da je bio tako poznat i eksponiran, njegovo ime se brzo našlo na popisu putnika koje su Nemci evakuisali iz Kabula. Upravo je on bio jedan od samo sedam osoba koje su 17. avgusta evakuisane prvim letom Bundesvera iz Kabula.

Sedeo je u gotovo praznom avionu, emocije su ga savladale: „Plakao sam tokom leta“, priča on za DW.

Strah na ulici

I dok je Ghafor izvan opasnosti, Farhad i dalje živi noćnu moru. Otkako su talibani preuzeli vlast, njegova supruga se nije usudila da izađe na ulicu. I on ide samo u nužnu nabavku. Nemački prijatelji do sada su mu svakog meseca slali nešto novca, preko Vestern Juniona. Sad ima još dvadesetak evra.

Kaže, plaši se svaki put kad izađe na ulicu. Skoro sve je zatvoreno, osim trgovina s prehrambenim namirnicama. Mnogo manje ljudi ide napolje, gotovo da uopšte ne viđa decu. Žene se pojavljuju samo u pratnji muškaraca. „I svuda su naoružani muškarci“, dodaje on.

Talibanski borci ga često zaustavljaju i pitaju: „Ko si ti, kuda ideš? Čime se baviš? Jesi li ikada radio za policiju ili za strance?“ Uvek ista pitanja. I Farhad onda kaže da ide u kupovinu hrane. I ne kaže im svoje pravo ime. „Moraš lagati kako bi spasao život.“ Do sada ga talibani nisu pitali da im pokaže dokumente.

U nekoliko navrata je Farhad poveo i sina. Dete je plakalo, kaže, htelo je da izađe iz kuće, na sveži vazduh. Farhad je dečaku rekao da su bradati muškarci nešto poput nove policije u gradu. Još jedna laž. Ali s lažima će sigurno morati da živi još neko vreme. Farhad naime ne veruje da će on i porodica uskoro uspeti da pobegnu iz Kabula.

Brige oko kolega

Otkako je stigao u Nemačku, Ghafor je u akciji bez pauze. Svakodnevno iz domovine prima poruke i pozive u pomoć. Preko društvenih mreža pokušava da uradi šta može. U kontaktu je sa saradnicima koji su još uvek u Kabulu. „Još nisam mogao ništa učiniti da im pomognem.“

Želi li da ostane u Evropi? Abdul Ghafor ne zna odgovor. Kaže da mu treba vremena da svari ono što je sve doživeo. „Još ne mogu da shvatim šta se sve dogodilo i kojom brzinom. Imam osećaj da sam izgubljen.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu