DW: U knjizi „Romanovi“ pišete o intenzivnoj razmeni depeša između ruskog i nemačkog cara u periodu između sarajevskog atentata i nemačkog objavljivanja rata Rusiji 1. avgusta 1914. U tom periodu su bili veoma napeti odnosi između „Nikija“ i „Vilija“, kako su se car Vilhelm II i Nikolaj II Romanov međusobno oslovljavali u poverljivim telegramima na engleskom jeziku. Uprkos rodbinskim vezama, dve strane nisu uspele da spreče rat. Da li su oni to mogli?

Elizabet Hereš: To je teško reći jer mi pisma posmatramo iz ugla nekog ko zna tok događaja, a ratnih huškača je bilo na obe strane. Koliko nam je sada poznato, iza kulisa je bilo pojedinih krugova koji su duže vreme planirali rat. Čak i da je Vilhelm uvažio zahtev Nikolaja da posreduje u sprečavanju rata, verovatno bi na svim stranama opet nadjačao mehanizam savezničkih obaveza.

Jedno je ipak jasno: Vilhelm nije prihvatio nijedan Nikolajev predlog za rešenje austrougarsko-srpskog sukoba. Analizom prepiske je jasno da je Vilhelm bio nadmoćan. Tako je bilo i u vreme mira. On je kao stariji voleo da se profiliše kao savetodavac, naravno, isključivo u svom interesu. Međutim, Nikolaj je intuitivno bio sumnjičav prema Vilhelmu. Iz prepiske se vidi da je Nikolaj bio idealista, ako ne i naivan, te da nije razmišljao realno. U razgovoru sa ambasadorom sa kojim je prijateljevao, izjavio je da ne može da zamisli da će biti rata. Nemačka neće valjda zbog Austrougarske biti spremna da ratuje.

DW: A kakav je bio odnos ruskog cara prema sukobu Srbije i Austrougarske, koji je kasnije prerastao u rat?

Hereš: Suprotno uvreženom mišljenju, Nikolaj uopšte nije bio oduševljen što na strani Srbije mora da ulazi u sukob na Balkanu. U pismima svojoj majci žali se na prosrpske demonstracije u Sankt Peterburgu, a jednom prijatelju familije je izrazio zabrinutost što će njegov sin jednom morati da se bori protiv Austrougarske – sebe samog pri tom isključuje jer je verovao da će sukob biti sprečen.

DW: U kojoj meri su vojske gurale monarhe u rat?

Hereš: Vilhelm i Nikolaj, a pre svega odgovorni u Beču, bili su pod velikim uticajem vojske. Vojske su po svaku cenu želele da se profilišu u ratu. One su vladarima disale za vratom – dobrim delom koristeći se lažnim informacijama, u Beču, i u Berlinu. Tako postoje dokazi, prema kojima su i ministar spoljnih poslova Austrougarske i Vilhelmovo okruženje u Berlinu krili pojedine informacije od svojih vladara ili čak širili dezinformacije, kako bi ih isprovocirali da donesu odluke koje su bile u njihovom interesu. Odluke koje vladari, da su znali pravo stanje stvari, najverovatnije nikada ne bi doneli.

I ruski car je za vratom imao ministre odbrane i spoljnih poslova koji su ga nagovarali na mobilizaciju; kada je to u Vilhelmovom telegramu predstavljeno kao pretnja izbijanju rata, Nikolaj je mobilizaciju zaustavio i nastavio je tek na nagovor ministara – istovremeno Vilhelm u telegramu daje časnu reč da njegove trupe neće pokretati nikakve akcije. Nikolaju je iskreno bilo stalo da spreči uplitanje Rusije u mogući rat.

Nisu samo vojske Rusije, Nemačke i Austrougarske bile te koje su želele rat – isto je bilo i sa snagama Engleske, koje su iz pozadine vukle konce. Samo što je atentat izvršen, počela je intenzivna razmena pisama između Srbije i srpskog ambasadora u Sankt Peterburgu. Na osnovu nje, neprijateljstvo između Srbije i Autrougarske konačno je trebalo vojno da se razreši, uz rusku podršku. Rat koji je bio u vazduhu za Srbiju je bio skoro trijumf.

DW: Interesi dva vladara bili su različiti, ali i njihova priroda se bitno razlikovala. Nikolaj je bio oprezan monarh koji bi o svemu dobro promislio, dok je Vilhelm više bio impulsivan karakter.

Hereš: Tako je, ekstremniju karakternu razliku je teško zamisliti. Mnogi savremenici careva njihove ličnosti opisuju kao sasvim suprotne – Vilhelma kao sujetnog, teatralnog, impulsivnog. Nikolaja kao skromnog, savesnog, nekog ko o svemu dobro razmisli, ali i sklonog tuđem uticaju. Vilhelm je svoju vladarsku ulogu često demonstrirao i isticao. Nikolaj je bio sušta suprotnost: skroman i povučen. Jedino što im je bilo zajedničko je da su obojica bili veoma religiozni.

DW: Sudbina dva monarha nije bila isprepletena samo na početku, već i na kraju rata.

Hereš: Odluka o nemačkom objavljivanju rata Rusiji bila je presudna ne samo za rat, već i za propast tri monarhije: ruske, nemačke i austrougarske. Ali u mnogo većoj meri, nemačka objava rata je bila sudbonosna za Rusiju, Evropu i svet: to je bio preduslov za ruski revoluciju. Toj revoluciji nije prethodio samo rat i sve ono šta sa njim ide. Ona je pre bila deo nemačkih planova, koji su od marta 1915. godine – s obzirom da se brza pobeda Nemačkog Carstva na istočnom frontu izjalovila – predstavljali sveobuhvatan strateški program za širenje revolucionarnog raspoloženja u Rusiji. Te akcije pratile su sabotaže i druge mere. Na taj način je Rusija kroz revoluciju bila destabilizovana i umesto cara došla je vlada koja je bila spremna sa Berlinom da potpiše bilo kakav mirovni ugovor.

To je zapečatilo i ličnu sudbinu carske familije. Vilhelm je mogao Lenjinu da postavi uslov za dolazak na vlast, da poštedi carsku familiju i da joj dozvoli da napusti zemlju, ali to nije učinio. Kao što znamo, čitava carska familija uključujući i poslugu bila je ubijena – kao deo Lenjinovog političkog koncepta nijedan Romanov nije preživeo na ruskoj teritoriji. U svakom pogledu reč je velikoj Vilhelmovoj izdaji rođaka i monarhističkog principa. I dok je nemački car svog rođaka, kojeg je srušio sa prestola prepustio brutalnim ubicama, samog sebe – od koga je sve i počelo – po gubitku trona uspeo je da sačuva odlaskom u egzil. Neuporedivo!

*Elizabet Hereš rođena je u Gracu, a danas živi u Beču. Studirala je slavistiku, romanistiku i ruski jezik, kao dopisnica austrijskog radija radila je u Berlinu i Vašingtonu, a zatim u Parizu za Unesko. Autorka je 14 knjiga i nekoliko TV-scenarija.