„Štutgarter cajtung“ je prozvao Univerzitetsku kliniku u Ahenu uz tvrdnju da su u njoj vršeni eksperimenti i sa ljudima koji su izlagani povišenoj koncentraciji azotnog oksida (NO2) – i to na inicijativu jednog udruženja iza koga stoji automobilska industrija.

Ali u Nemačkoj, bez odobrenja etičke komisije, nisu dozvoljeni nikakvi eksperimenti ni na životinjama, a kamoli na ljudima. Tako je to bilo i s eksperimentom koji je izveo profesor Tomas Kraus, specijalista medicine rada i zaštite životne Univerzitetske klinike Ahen 2013.

- pročitajte još: Auto-industrija kojoj je sve dozvoljeno

Profesor Kraus je potvrdio da je u tom eksperimentu 25 zdravih ispitanika bilo tri sata izloženo povećanoj koncentraciji azotnog oksida (NO2), ali koja je još uvek bila niža od uobičajene, dozvoljene granice. Profesor je nemačkoj novinskoj agenciji dpa izjavio da taj eksperiment nema nikakve veze sa skandalom oko dizela koji je kasnije izbio. Istovremeno, profesor se oštro ograđuje od eksperimenata sa majmunima koje je otkrio „Njujork tajms“.

Vozači, zavarivači, automehaničari – svi udišu NO2

U ispitivanju sprovedenom u Ahenu isključivo se radilo o uticaju azotnog oksida kojem je neko izložen na radnom mestu. Tačno je i da je udruženje koje se spominje – EUGT, a iza koga stoji automobilska industrija, bilo zainteresovano za rezultate, jer se pre svega radi o radnim mestima poput vozača kamiona ili autobusa, automehaničara i zavarivača koji su, kao što je poznato, veoma izloženi povećanoj dozi azotnog oksida, mada je to slučaj i s osobama koje žive ili rade u kancelariji u nekoj prometnoj ulici.

Istraživanje je sprovedeno u okviru plana o snižavanju dozvoljenog praga koncentracije azotnog oksida. Od 2010. u Evropi godišnja prosečna koncentracija ne bi smela da prelazi 40 mikrograma NO2 po kubnom metru vazduha, a na radnom mestu na otvorenom, vrednost ne bi smela da dosegne nivo od 200 mikrograma u toku jednog sata. I na političkom nivou pojavila se zbrka nakon tvrdnje da je dozvoljena koncentracija azotnog oksida u zatvorenim prostorima mnogo veća. Profesor objašnjava da je to tačno i da u zatvorenom dozvoljena koncentracija može da iznosi čak i do 950 mikrograma po kubnom metru.

Evropsko istraživačko udruženje za životnu sredinu i zdravlje u sektoru transporta, koje su osnovali Folksvagen, Dajmler i BMW, jeste naložilo to ispitivanje, ali profesor Kraus tvrdi da to udruženje „ni u kom obliku“ nije uticalo na ishod istraživanja, baš kao što ni kod dobrovoljaca koji su se javili za istraživanje nije bilo nikakvih zdravstvenih poteškoća.

Neovisna i stručna etička komisija

I to istraživanje odobrila je etička komisija Univerzitetske klinike u Ahenu. Etičke komisije postoje ne samo na univerzitetskim, već ih ima i u većim zdravstvenim ustanovama. One imaju konačnu reč u mnogim spornim pitanjima. U to su uključene večite nedoumice oko toga do koje mere bi se trebalo boriti za život nekog konkretnog pacijenta, pa do pitanja koje je možda još teže, a odnosi se na to kada i kako bi trebalo odlučiti o zdravlju i čak životu neke trudnice, odnosno o životu ploda koji nosi.

Etička komisija odlučuje i o eksperimentima. Iako u njoj mogu da sede različiti stručnjaci, na Univerzitetu u Ahenu komisiju čine lekar, pravni stručnjak, apotekar, predstavnik pacijenata i osoba koja pitanje posmatra s tačke gledišta društvene etike. Kod tog poslednjeg predstavnika, uvek je reč o nekome ko zastupa svetovnu, humanističku etiku. Crkve se redovno guraju da i one učestvuju u odlučivanju, ali njihovo mišljenje komisija u najboljem slučaju samo „prima k znanju“.

- pročitajte još: Izduvne gasove testirali na ljudima

Profesor Bert Hajnrihs sa Instituta nauke i etike Univerziteta u Bonu, kaže da je to uobičajeni sastav takvih komisija i podseća da su one potpuno nezavisne prilikom donošenja odluka. Pritom je naravno apsolutno isključeno da bilo ko u komisiji ima ikakve – profesionalne ili lične veze – sa slučajem ili eksperimentom o kojem se odlučuje. Šef nekog naučnog projekta po pravilu lično objašnjava komisiji zašto je njegov eksperiment potreban, kakva saznanja bi njime mogla da se dobiju i da li je eksperiment „primeren“, s obzirom na moguće neugodnosti po ispitanike.

„Etičke komisije mogu da promene okvire eksperimenta i da čak potpuno odbace istraživački projekat“, kaže Hajnrihs. „Prema mojim saznanjima, etičke komisije svuda veoma savesno obavljaju svoje zadatke. Sistem nemačkih etičkih komisija se u proteklim decenijama potvrdio i to je zaista dobar primer i drugima.“

NO2 u suštini nije ništa neobično

Etičke komisije nisu samo dužne da poštuju slovo zakona – zato je tu i pravni stručnjak – već moraju da verno slede i načelo Hipokrata po kojem nikakvo delovanje lekara ne može da ide na štetu pacijenta. To naročito važi u slučajevima kada se ispituje neki novi lek.

Ali u konkretnom slučaju azotnog oksida, teško je bilo tačnu povući granicu. To nije nikakav lek. I iako je NO2 otrovan i nadražljiv u visokim koncentracijama, to je ipak samo gas koji je svuda oko nas. „Lekar je naravno lekar, i u obaveza je da se stara za dobrobit pacijenta. Ali u ovom konkretnom slučaju on je i istraživač i naučnik. Veoma je važno da i ispitanik to tačno zna“, kaže profesor etike. Drugim rečima, lekar od eksperimenta nema nikakve lične koristi, već amo dolazi do određenih saznanja.

Etička komisija Univerzitetske klinike u Ahenu sigurno je imala dobrih razloga da prihvati sporno istraživanje, naročito stoga što je ono rađeno u okviru plana o snižavanju dozvoljene granice koncentracije NO2 – iako je neobično da se neki otrov iz naše okoline ispituje na dobrovoljcima, pa čak i ako je reč o minimalnim koncentracijama gde jedva da je moguća bilo kakva šteta po zdravlje. U normalnim okolnostima, s ljudima se eksperimentiše u potrazi za novim lekovima, dakle s nepoznatim jedinjenjima. Hajnrihs zato tu jedino može da postavi sledeće pitanje: „Da li je sve to bilo dovoljno vredno?“

I ovakvim slučajevima i istraživači se nalaze na nepoznatom terenu. Naravno da postoje zakonske odredbe koje regulišu eksperimente u kojima učestvuju ljudi – o tome je čak reč i u nemačkom Osnovnom zakonu (Ustavu), ali te odredbe se odnose samo na lekove i lekovita sredstva. O eksperimentu sa gasom koji se nalazi i u našoj okolini nema ni reči, a profesor etike iz Bona, bez uvida u protokol istraživanja, ne može da kaže da li se to istraživanje zaista isplatilo. Ipak, on veruje da jedno takvo istraživanje može da bude korisno i može da pruži važna saznanja, na primer o tome kako da naša radna mesta budu sigurnija.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android