Protekla godina bila je prožeta brojnim krizama, koje su, umesto da se reše, stalno eskalirale. Ono malo pozitivnih događaja moglo bi se skicirati ovako: nešto manje od deset odsto stanovništva na svetu danas živi u ekstremnom siromaštvu, a to je drastično smanjenje u odnosu na brojke od pre 25 godina – tada ih je bilo 40 odsto. Takođe, u Parizu je potpisan sporazum o suzbijanju klimatskih promena. I sa Bliskog istoka stigle su pozitivne vesti: sa Iranom je, nakon godina dugih i mučnih pregovora, postignut sporazum o atomskom programu.

Konflikti ne poznaju granice

Ali ako izuzmemo ta tri pozitivna razvoja, može se reći da je broj konflikata povećan. Ono što ih čini veoma opasnim jeste činjenica da se stalno prelivaju u druge zemlje. Najbolji primer za to je Bliski istok. Rat u Siriji razvio se u krizu koja se proširila na druge zemlje. Srednjoročno gledano, moglo bi da se dogodi da sve postojeće granice država na Bliskom istoku dođu pod znak pitanja jer – rat se stalno širi.

Rat u Siriji je, osim toga, postao glavni pokretač svetske izbegličke krize – najveće od okončanja Drugog svetskog rata. Tu je i rat protiv terora Islamske države, koji prelazi granice više zemalja. U nestabilnim državama u kojima postoji vakuum vlasti i moći, IS je proširila svoj uticaj, i to daleko van teritorija Iraka i Sirije na kojima je nikla. IS koristi najnovije metode i načine komunikacije, a napadima u Parizu pokazala je da je spremna da za svoje ciljeve iskoristi i otvorene granice Evropske unije.

Evropu ne ugrožava samo islamistički terorizam. Konflikt u Ukrajini još uvek nije rešen, a političko jedinstvo na starom kontinentu postaje sve veći izazov s obzirom na dramatični priliv izbeglica i ekstremne razlike u mišljenju o tome kako se prema tome ophoditi. Uz sve to, uočljivo je i oživljavanje nacionalizma zbog kojeg je ugrožen i opstanak Šengena. U izveštaju se ocenjuje da je do rešenja za sve te krize teško doći jer se neke evropske vlade ponašaju pasivno, a druge – bezobzirno.

Zajednička politika?

Jedan od glavnih razloga za najnoviju eskalaciju jeste to što su se Sjedinjene Države, kao glavni krizni menadžer, povukle. Vašington, bar kada je reč o konfliktima u Ukrajini i Siriji, igra manje važnu ulogu nego ranije. Evropska unija, koja se do sada na međunarodnoj sceni uvek predstavljala kao solidaran igrač, propustila je da uspostavi kredibilnu spoljnu i bezbednosnu politiku, predviđenu Lisabonskim sporazumom. Sada će njenu spoljnu politiku da pregazi spor oko izbegličke krize, kao i drugi problemi.

Nespremnost ili nesposobnost najvažnijih zapadnih sila da imaju jaču ili vodeću ulogu na međunarodnom planu, stvorila je vakuum u različitim međunarodnim konfliktima. To otvara potencijal za još veće krize. „Moglo bi se reći da od okončanja Hladnog rata nikada nije bio veći rizik od nehotične eskalacije“, kaže Tobijas Bunde, jedan od autora izveštaja o stanju bezbednosti u svetu.

Još jedan konflikt?

Odnosi između Rusije i evropskih zemalja i dalje su opterećeni, a oni između Irana i Saudijske Arabije ne mogu biti gori. U ovom drugom slučaju, navodi se u izveštaju, fali još samo direktna vojna konfrontacija. Naglo su porasle i napetosti između Rusije i Turske. Takođe, ekspanzionistička spoljna politika Kine izazvala je nemir u Aziji, a tamošnje zemlje priželjkuju veći angažman SAD.

Perspektive ostaju mračne. Ova, 2016. godina, biće ne samo godina u kojoj se rizik povećava, već i godina vojnih konfrontacija. Nesigurnost vlada i kada je reč o promenama u društvu. To je početak nestabilne ere na međunarodnom planu i teško je dati odgovor na pitanje kako bi međunarodna zajednica trebalo da se ponaša. Uzajamno priznanje i zajednička akcija bile bi dobar početak.

Kompletan izveštaj na engleskom jeziku možete pročitati #link:http://report.securityconference.de/:OVDE#.