Nije poznato koja viša pobuda je nemačku vladajuću koaliciju sada podstakla da donese odluku o prihvatanju jednog dela dece izbeglica iz grčkih izbegličkih kampova. Upravo to je pre samo par sedmica u potpunosti odbio nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer na sastanku sa svojim evropskim kolegama: Nemačka ništa neće preduzimati sama, to mora da se desi u okvirima Evropske unije. Ali baš taj ministar često menja svoje mišljenje.
Izgleda da se situacija promenila nakon što su televizijski gledaoci pre nekoliko dana ponovo morali da vide šokirane dečije oči na grčko-turskoj granici, kao i ozloglašene izbegličke kampove. Tako je naime sa humanošću – ako niko ne pogleda, nema je. Ali izbeglički kampovi na grčkim ostrvima postoje od izbegličke krize iz 2015. godine. Tada se smatralo da je to prelazno rešenje. Pet godina kasnije, oni su prerasli u velike slamove koji bi bili sramota i za svaku zemlju trećeg sveta.
U Evropi se niko ne oseća odgovornim
Otada se govori o sve gorim uslovima života: nema grejanje, tuševa, toaleta, zaštite od kiše, nema dovoljno hrane, nema školske nastave. Kolibe tonu u blato i smeće. Beznađe kod dece i mladih dovodi do teških depresija. Svako to može da vidi i da o tome čita: mediji redovno pokazuju u kakvim uslovima ljudi tamo žive.
Ali u evropskim glavnim gradovima nekako se niko ne oseća odgovornim. Nakon što je Grčka proglašena za poslednju stanicu za izbeglice na istočnoj mediteranskoj ruti i nakon što je sa Turskom sklopljen sporazum o readmisiji, izgleda kao da je za EU to pitanje rešeno.
Ali za te bedne kampove nije kriv turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Koliko god da je inače zaslužio etiketu lošeg komšije, nemilosrdnog autokrate i neodgovornog političkog pokoreša – on nije odgovoran za očajne uslove u izbegličkom kampu Morija na Lezbosu. Za to je pre svega odgovorna grčka vlada koja tu demonstrira sopstvenu mešavinu loših namera, organizacione nesposobnosti i svesnog javašluka.
Često korišćen izgovor o dugogodišnjoj dužničkoj i ekonomskoj krizi, tu ne prolazi. Evropska unija u Atinu je prebacila stotine miliona evra pomoći, nudi podršku na licu mesta i sada na raspolaganja daje dodatnih 350 miliona evra. To bi trebalo da bude dovoljno da se za oko 70.000 izbeglica u Grčkoj obezbede normalni uslovi za život. Uostalom, u izbegličkim kampovima rade brojne humanitarne organizacije i brinu se za lekarsku negu, odeću i druge stvari. Ali da se ne lažemo: strašne slike koje dolaze sa Lezbosa i sa drugih mesta je nešto što se želi. Jer one bi trebalo da zastraše!
Osim toga EU je tu u potpunosti i principijelno zakazala. Zbog straha od rastućeg desničarskog populizma, zemlje članice su se oprostile od prava na azil i ljudskih prava i reč „izbeglica“ je došla na crnu listu. Evropljani se već godinama ponašaju kao deca, koja rukama pokrivaju oči, kako ne bi videla problem. Ne možemo da ga rešimo? Onda se pravimo kao da je rešen!
Spasite konačno decu!
Ali ako je sada humanost u Nemačkoj ponovo dozvoljena u malim dozama – onda učinite konačno nešto: izvucite odatle decu i mlade koji su bez pratnje, čak i ako su stariji od četrnaest godina, i ako nisu devojčice i nisu bolesni. Takva veštačka ograničenja opet služe samo kao odbrana. Sve to je moglo da se napravi još pre nekoliko godina – ali bolje da se desi sada nego nikada! Hrabar iskorak nekoliko gradonačelnika iz svih delova Nemačke možda je pomogao da se u Berlinu nekima objasni da nekoliko stotina dece ne može da baci na kolena bogatu industrijsku naciju Nemačku.
Dakle, umesto što se svako malo nerviraju zbog predsednika Erdogana i njegovih pokušaja vršenja pritiska na tursko-grčkoj granici, nemački političari bi trebalo da se pogledaju u ogledalo i da se stide zbog izostanka lične hrabrosti i zbog svoje okrutnosti. I pre svega: poštedite nas tog nepodnošljivog licemerja. Naravno, gospodine Mercu (Fridrih Merc, kandidat za predsednika Hrišćansko-demokratske unije CDU, prim. red.), deci izbeglicama može bolje da se pomogne u Nemačkoj nego na grčkim ostrvima. I to je trebalo odavno da učinimo! Onaj ko želi da bude kancelar i predsednik stranke u čijem nazivu stoji „hrišćanska“, ipak bi trebalo da bude poznat kao čovek.